Neki aspekti mog naučno istraživačkog rada
 

Prim. dr sci. Todor Jovanović
 

U sredinama koje pretenduju na demokratičnost, pa makar i samo na prosvećenost, retko će se naći ljudi koji će pravo na drugačije mišljenje javno osporavati. No, čak i u njima, u njihovim pojedinim segmentima, segmentima koji su strukturalno organizovani po obrascu religioznih institucija, i dalje vlada dihotomija pravoverni /inoverni, a to znači dihotomija kojom se ljudi dele na one koji imaju pravo  na reč, i na one kojima je to pravo oduzeto.

 

Princip pravovernosti, a to znači princip zabrane drugačijeg mišljenja, naročito je snažan u instituciji ortodoksne medicine.

Premda je upravo medicina oblast za koju je tipično da se cenjena doktrinirana terapija za godinu ili dve prebaci u kategoriju neadekvatnog ili čak pogrešnog ili štetnog lečenja, njeni se čelni poslenici privremenih terapijskih protokola drže kao nekakvih večnih istina.


No ova specifična kratkovidost ima i svoju dodatnu osobinu.


Ovlašćeni čuvari privremenih terapijskih protokola su istovremeno i nemilosrdni cenzori za bilo koje druge poglede ili rešenja. Pritom, cenzura ima više modaliteta. Najčešći su marginalizacija i kooptiranje. U slučaju marginalizacije, isključuje se svaka komunikacija sa članom profesije koji ima drugačije stručno mišljenje, s tim što se to drugačije mišljenje koristi kao osnova za njegovu dodatnu medikalizaciju ili kriminalizaciju. U slučaju kooptiranja, s druge strane, prisvaja se praksa ili ideja drugačije mislećeg i uklapa se u kontekst ortodoksije, bilo po osnovi doktrine, bilo po osnovi moćne pozicije naučnog kradljivca, ali ne i sam drugačije misleći.

 

Posebno se postavlja pitanje savesti današnjeg čovečanstva, koja se u slučaju kancera pokazala krajnje dvoličnom. Sa jedne strane mediji su preplavljeni izlivima prenaglašene brige za sudbinu obolelih od ove opake bolesti, dok sa druge strane, niz konkretnih primera pokazuje da je ta savest zatajila. U manje značajnim sredinama, među kojima je i naša, vidimo koliko je savest čovečanstva daleko.

 

Miran san je zamenio strah od užasne smrti. Primetna je neefikasnost u otkrivanju adekvatnog leka ili terapije, jer efikasna rešenja zahtevaju kvalitativno nov pristup angažovanju medicinske i farmaceutske nauke uz maksimalnu globalnu finansijsku podršku.

 

Sav taj «moralni» svet ponaša se u ovoj dramatičnoj situaciji, kada milioni umiru, krajnje licemerno, jer se preko formalnih i nesuštinskih tretmana pojedinačnih slučajeva, dolazi do određenih priznanja, ugleda i slave, a pre svega do materijalne dobiti. Sa druge strane, prema obolelima je izgrađen odnos kao prema krivcima. U slučaju kancera, zaboravljena je lekarska etika i savest u najširem smislu.

 

I pored sve nege – hemoterapije, hormonske terapije i terapije zračenjem, izuzev hirurgije koja stvarno pomaže tamo gde može da se primeni, ovi pacijenti su nekako izgubljeni. Često tome doprinosi i ponašanje samih lekara koji mnoga pitanja u vezi sa kancerom ostavljaju bez odgovora. Svi oni koji se bore protiv kancera to čine na različite načine. Lekari zvanične medicine, tako, silno tavore sa osećanjem krivice zbog neuspeha koji je vrlo često evidentan. Česta je i situacija da se obraćaju pacijentu da rečima hvale za svoj pristup, govoreći da je lečenje bilo veoma uspešno, da im niko ne bi tako pomogao. Ako se dogodi da pacijent u oduševljenju bude iskren i pomene Todoxin, lekar će se promeniti iz osnova, promeniće priču i zaključiti da lečenje nije uspešno završeno, da je pacijent oštećen ovde, tu i tamo, itd.

 

Herbalna medicina je, dakle,  prokažena, izopštena, odbačena... Ustvari ona nije ni opasna, nije ni kriva, čak se može postaviti i pitanje koja je to medicina nehumana i koji su lekari nepožrtvovani. S toga ne treba ni da nas iznenadi pojava da lekari herbalne medicine češće dobijaju kancer i lagano propadaju.

 

Prim. dr sci. Todor Jovanović je osoba sa brojnim iskustvima marginalizacije i kooptiranja i  pokušava da se teorijskim činjenicama i iskustvima, kako svojim pojedinačnim, tako i iskustvima Todoxinove naučne grupe čiji je osnivač, izbori za svoje pravo na reč, od iskustva pacijenata do podataka o saradnji dr Jovanovića sa uglednim medicinskim institucijama. Prinuđen je da uloži i dodatni napor.  Napor da se uspostavi komunikacija.

 

Komunikacija, pod uslovom da je ravnopravna, jeste osnovno svojstvo ljudskosti. Za njom je trgao i Diogen, u svome poznatom traganju za čovekom, svetiljkom, po belome danu. Za njom je, paralelno sa svojim terapijskim i istraživačkim radom, tragao i još uvek traga dr Jovanović.

Prof. Vuk Stambolović

 

 

Integrativna medicina? Zašto da ne! Tako bi se mogao nazvati pristup koji suprotstavljanju bolestima ima prim. dr sci. Todor Jovanović. Spojiti klasičnu medicinu, tradicionalnu medicinu, samopomoć i ogromno iskustvo u radu sa mnogim ljudima.

 

Prim. dr sci. Todor Jovanović radi to već više od 50  godina. Žalosno je što takav pristup, još pre više od 15 godina, na velika zvona oglašen u Nemačkoj, govoreći da je to nada za budućnost. Naš čovek to ovde zna odavno, ali krugovi visoke nauke neće javno to da prihvate. Stvari se posmatraju svaka za sebe, izgubljeno je viđenje celine. Znamo za mnoge ljude koji su prošli sve specijalističke klinike, svuda dobili dobre rezultate, ali i dalje su bolesni. Razlog za to je što se danas leče rezultati i bolest, a ne bolesnik.

 

Od lekara danas zavisi mnogo toga, čak i više nego od lekova ili sprava. Jedna od glavnih potvrda profesionalnosti lekara nije sposobnost rukovanja računarima i uređajima te poznavanje naučnih termina (iako je to, razume se, neophodno), već umeće da sebe podredi dobrobiti bolesnika, da bude milosrdan i samopregoran.

 

Treba da se uspostavi poverenje između lekara i bolesne osobe, da se lekar i čovek pred njim razumeju, osete vibracije dobrih namera, a ne nepoverenje, što se dešava kada se kao unapred zli i krivi osuđuju svi koji se leče i koji leče van zvanične medicine i ne veruju slepo u sve što je ona propisala. Mora čovek, da bi stvarno bio lekar, da bude duboko religiozan (naročito u pravoslavlju, da bi razumeo obolelog pravoslavca), da bude produhovljen, mudar, da se ne bavi nemedicinskom politikom, da ima načina da razume i dopusti druge oprobane metode lečenja van zvanične medicine.

 

To će biti dobro i za njega, jer će naučiti i ono što se na studijama ne uči, a efikasno je. Treba da se oprosti čoveku koji ide kod navodnog neprijatelja alternativca. Nije to zbog neprijatelja većzbog samog sebe, jer kad si ti sve lepo oprostio, tebe sutra ništa neće mučiti i gristi - bićeščovek slobodan od sujete i zla!

 

Ovo nije suprotstavljanje klasičnoj medicini i idenje uz nos nauci. Reč je primeni znanja tradicionalne medicine kao izuzetno delotvorne u borbi protiv nekih najzastupljeenijih bolesti. Iza onoga što se ovde nudi stoje vekovno iskustvo, poznavanje medicine, prirodnih nauka, najnovijih zbivanja u svetskoj naučnoj javnosti, savremena proizvodnja, mnoge provere, čisto srce i dobra volja. Stoji čovek koji gleda čoveka, a ne slučaja.

 

Tražimo lek tamo gde živimo! Oko nas su biljke, pčele, priroda koja ovde još uvek nije toliko pokvarena kao drugde. U nama je snaga duha i duše. Sve to su Božja dela. Ako ih spojimo i slušamo, ako živimo u skladu sa njima, onda će bolest teže dođi, a kada dođe - lakše će otići. Kažu za nekoga da nije čitav. Odlično rečeno! Samo čitav - telesno, duševno i duhovno zdrav i spojen - čovek može da se suprotstavi bolesti i tegobama.

 

 

Prim. dr sci. Todor Jovanović  -Prvo prihvatilište za HIV-pozitivne osobe na Balkanu, Evropi, možda i u svetu, oformio sam krajem 1985. godine u svom stanu (Svetogorska ulica, tada Lole Ribara) u Beogradu. Radno vreme: 24 sata dnevno.

Sopstveno otkriće tj. pronalazak sam uredno registrovao u tadašnjem Saveznom zavodu za patente, a potom se okrenuo i domaćim i stranim zvaničnicima zvanične medicine bez obzira na urođenu gadljivost nekih od njih prema tzv. „prirodnoj medicini“ prezrivo „pokrštenoj“ u – alternativnu. U toku 1987. i 1988. godine uputio sam pisma predsedniku Srpske akademije nauka dr Dušanu Kanaziru, Komisiji za medicinska istraživanja pri SANU, predsedniku Srpskog lekarskog društva dr Vojinu Šuloviću, predsedniku Specijalnog programa SZO za AIDS dr Džonatanu Manu (Johnathan Mann), dr Liku Montanjeu iz Pasterovog instituta u Parizu, dr Jicaku Džekobiju (Itshak Jacoby), Achting Associate Director for Medical Application of Research, dr Arsenu Brniju (Arsen Burny), šefu Odeljenja za molekularnu biologiju u Briselu...

Todoxin-ov preparat i uputstvo su uglavnom bili besplatni. Plaćao je samo onaj ko je mogao i hteo. Oko HIV-a je tih godina napravljena veća panika nego ona početkom sedamdesetih sa epidemijom velikih boginja. Sećam se, u to vreme su dr Marinu Bujko poslali u Ameriku da se podrobno upozna sa novim virusom i novom opakom bolešću ali i da kasnije dr Radmilu Metleš uči „kako se barata virusima“. Po povratku me je kolegijalno pozvala i objasnila šte se sve priprema, upoznala sa sledećim koracima „zvanične medicine“. Nisam mogao da verujem. U jednom trenutku sam je zamolio da mi pokaže i otvori epruvetu koju je držala u ruci.

- Neeee! – povikala je uplašeno da joj ne bih uzeo epruvete iz ruke i sam otvorio. – Ti, zaista, nisi normalan. Kako da otvorim epruvetu? To je čisto samoubistvo! Virusi će odmah izleteti i ući u disajne puteve, mozak, organe... To nikako! Kakav si ti stručnjak kad čak ni tako nešto ne znaš?

Ni mogavši da se uzdržim, počeo sam da se smejem iz sveg glasa.

- Zašto se smeješ? – zbunjeno me je upitala. – Tako su mi objasnili u Americi. Valjda oni najbolje znaju...

- Ja znam šta treba da znam – odgovorio sam joj. – Ukoliko je virus u frižideru ili zamrznut u zamrzivaču, ne može da „izleti“ i ništa se loše neće desiti. To ne znaju ni roditelji obolele dece koja ne izbijaju iz prihvatilišta, već gledaju kako da ih se brže-bolje ratosiljaju smeštanjem u nekakve sanatorijume.

Dr Marina Bujko je zahtevala od VMA da joj naprave koridore, nekoliko vakuumskih prostora kroz koje je valjalo proći pre ulaska u komoru sa virusima. Naravno, sve to sa obaveznim maskama, skafanderima i ko zna sa čim još. Samo je nedostajala NASA i svemirski program. Bajkonur i Rusi su bili rezervna varijanta.

Istovremeno, željni tople ljudske reči ali i da ih neko pošteno sasluša, oboleli od side su, mada ne i samo oni, dolazili u prihvatilište. Neki porilično uplašeni nakon utešnih reči predstavnika „zvanične medicine“:

- Ne brini ništa. Biće sve u redu. Ionako si jednom nogom već u grobu!

Tako ohrabreni, doživljavali su infarkte takoreći na pragu života, drugi dizali ruku na sebe, treći stradavali u saobraćajnim nesrećama. Jedan od obolelih se u Italiji zaleteo kolima u zid i otišao u večnost. Namerno ili nenamerno, za nas će zauvek ostati tajna. Sve nesreće su svaljivane na obolele. Kao da im njihova nije bila dovoljna. Hemofiličarima su, recimo, davani „na kašičicu“ čuveni faktori VIII, IX, X. Što kažu, kao da su ih davali iz svog džepa. Mnogi od njih su, međutim, bili zaraženi. Nema veze. Takva je situacija, mora se. Snašao sam se tako što sam im predlagao da od tek zaklanog većeg pileta ili kokoške skinu deo oko bataka i previju na ranu da odstoji nekoliko sati. Uz to, dao sam im čajeve za zgrušavanje krvi i sve bi polako došlo u red. Dobar deo je prestao da ide na Infektivnu kliniku. Imali su gde da potraže i dobiju pomoć.I danas posedujem arhivu o, naglašavam -  živim – pacijentima koji nisu koristili „zvanične lekove“. Ali sam zato ja dobio nov problem.

Nemoć zvanične medicine lečio sam pričom, objašnjavanjem da HIV nije opasan koliko se priča. Da bih im to i dokazao, organizovao sam da ih moja deca, Dejan i Mila, dočekuju i druže se sa njima uz čaj ili kafu. Bilo je to istinski divno iskustvo. Polako su se navikavali na prihvatilište, mirili se spoznajom o vlastitoj bolesti ali i rešeni da joj se odupru. Počeli su da otvaraju dušu istinitim pričama od kojih nam se ponekad dizala kosa na glavi. Dok im je medicina ubijala svaku nadu u spas, oni sa dužim stažom u prihvatilištu su počeli da džogiraju, igraju košarku, neki su se čak oženili i dobili zdravu lepu decu.

Tek to je bio „trn u oku“ zvaničnicima zvanične medicine. Iskoristivši opštu histeriju oko side, preplašenim roditeljima (od kojih su se neki odricali sopstvene dece i terali ih iz stanova!) lažima su punili glavu i nagovarali ih da spreče decu da dolaze u prihvatilište ubeđujući ih da im je nepostojeća zvanična terapija jedini spas.

Histerija je polako i sve češće navođena na prihvatilište i dr Todora Jovanovića. U isto vreme kada su već mnogi u inostranstvu poželeli da proizvode Todoxin. Iz Ajberga tj. Graca se i danas vrši distribucija Todoxin-a za celu Evropu. Kako bi moj način tretmana opake bolesti i Todoxin postali svima dostupni, štampao sam desetak knjiga. Između ostalog i izdanje na engleskom i zulu jeziku i CD, pripremani za Južnoafričku Republiku. Knjiga, međutim, nije ni došla do štamparije ponajviše zbog priča u njoj o aktuelnom biološkom ratu.

Kao rezultat rada sa HIV-pacijentima, 1987. Godine, završena je moja internacionalna studija na dvadeset pacijenata pod terapijom Todoxin-om. Iste godine, novinar uglednog jugoslovenskog nedeljnika "Intervju" Olivera Petrović objavila je razgovor samnom. Istina, nakon izvesnog premišljanja. Jer ono što sam u to vreme rekao, gotovo niko nije smeo ni da ponovi a kamo li objavi

Ponavljam, ovaj tekst je objavljen 1987. Godine. Treba li reći da je izazvao pravi šok u medicinskim krugovima. Ko je taj Todor Jovanović? Na reakciju nije trebalo dugo čekati. Oglasili su se profesor Glišin, doktor Dujić i genetičar sa PMF-a Dragan Savić. Evo njihovog odgovora:

Oprez – kuga!U jednom od poslednjih brojeva Vašeg cenjenog lista, imali smo priliku da pročitamo članak dr Todora Jovanovića pod alarmantnim naslovom "Oprez – kuga!" Iz članka smo saznali da je "Intervju" istom autoru, i ranije, ustupio znatan prostor.

Nije sporno da je SIDA ili AIDS danas centralna tema o kojoj se govori i piše, od vrhunskih naučnih krugova do Mesne zajednice. Tako i treba. Razumevanje ovog oboljenja čak i u specijalizovanim naučnim krugovima zahteva veliko znanje i profesionalni oprez. Ono što sigurno ne sme da se radi, jeste da se o SIDI piše senzacionalno, agresivno – diletantski i što je najgore, profesionalno besmisleno. Pogotovo zbog izuzetne osetljivosti ove teme. U navedenim člancima prim. dr sc Todor Jovanovića, upravo je to slučaj.

                                                          Aleksandar Dujić

                                                          Vladimir Glišin

                                                          Dragutin Savić

                                                          Beograd, 25 decembar 1987. g.

Nakon ovog neargumentovanog napada na moj pristup u tretiranju AIDS-a, do danas se po istom pitanju više nisu javljali. Možda je razlog njihovog ćutanja činjenica da ništa od onoga što čini Todoxin-ovu teoriju o poreklu, mehanizmu delovanja i replikaciji HI-virusa, dosadašnja saznanja i praksa nisu demantovali.

Uvaženi stručnjaci su mogli da kažu: znamo sve o virusu, poreklo nije tačno, množenje (replikacija), mehanizam delovanja, virus (recimo) nije komponovan, mogli su da idu i dalje zahtevajući da se rade tipske i krvne grupe. Ne.

Tvrdoglavo uporno sam govorio o antitelima, da se ona ispiraju budući da su nedelotvorna, da B limfociti stvaraju antitela i još mnogo toga. Novinar Olivera Petrović i časopis "Intervju" su i dalje insistirali na saradnji, eksperti su i dalje pomno čitali "Intervju" a ja skidao, jedan po jedan, devet velova sa tajne zvane HIV. Ipak, kad sam osetio da se "nešto veliko valja iza brda", zainteresovao sam se ko je "mozak" hajke. Rekli su mi – Glišin. On? U redu je. Ko dalje? Više nije imalo smisla ćutati i sa oponentima razgovarati preko stranica štampe. Što mora da bude jesenas, kaže narod, nek' bude večeras.

- I Dujić... – odgovorila je Olivera. – Ma, svi su "poludeli" zbog onoga što si pisao, pritiskaju sa svih strana. A i otkud da baš ti sve znaš...

- A Dragan Savić?

- Šta ti je? Nećeš valjda... – zavapila je Olivera Petrović. – Nemoj, molim te, samo kod njega nemoj da ideš!

Naravno, uzeo sam tašnu pod ruku i otišao. Dočekala me je sekretarica.

- Hteo bih da vidim profesora.

- Profesor ima ispit pa posle toga dva-tri sastanka. Ukoliko imate vremena, čekajte.

- Neću da čekam!

Najednom se predamnom stvorio profesor. Kao da je slušao iza vrata razgovor sa sekretaricom.

- Šta želite, izvol'te?

- Samo nešto da Vas pitam...

- Šta čekate? Ja, uzgred, ne volim pitanja nepoznatih.

- Nisam ja nepoznat profesore, ja sam doktor Todor Jovanović.

Omanji rastom, profesor poskoči i povika:

- Znate li Vi ko sam ja? Najveći jugoslovenski genetičar...

- Znam – odgovorih najsmirenijim glasom što profesora Savića još više razbesne.

- Pa, kako ste onda smeli ono da napišete? Ono je skandal! Šta Vi mislite? Kompletnu nauku ste stavili pod sumnju. Ko vam je to dozvolio? Zhatevaću da Vas uhapse...

- Naravno, profesore. U redu je – spustih glas gotovo na sam prag čujnosti. – Hteo sam samo da Vam postavim jedno pitanje ali, izvinite, vidim da samo smetam i da ste se uzrujali zbog mene. Možda drugi put. Sad idem...

- Šta!!! – povika još jače profesor. – Kako sad da idete. Šta Vi umišljate! I, u ostalom, kakvo pitanje Vi meni možete da postavite. Pitao sam ja Vas, ali nisam dobio odgovor. Znate li Vi, konačno, sa kim razgovarate?

- Naravno. Za Vas tvrde da ste "Bog i batina" na Prirodno-matematičkom fakultetu.

- Kako to sa mnom razgovarate?

- Samo pokušavam, Vi mi ne dozvoljavate. Znate, ja sam što kažu "narodski čovek", pa bih voleo da mi samo kažete šta nije tačno od onoga što sam napisao i objavio. Bar jednu jedinu stvar.

- Ponavljam: šta hoćete od mene?

- Baš ništa. Došao sam samo zato što ste napisali i potpisali nešto, a nije trebalo to da učinite.

- Vi to meni kažete. Učinio sam to sa Glišinom i Dujićem. Znate li koji su to naučnici?

- Upravo sam zbog toga i došao i sasvim pristojno podnosim Vaš povišeni ton. Iako sasvim dobro čujem. Vi najbolje znate koji su oni naučnici, a znam i ja, pa sam zato i došao kod Vas.

- Bili ste prvo kod njih?

- Nisam.

- Niste... A zašto niste?

- To sad nije važno. Dajte, dakle, da vidimo šta nije tačno, pa da Vas oslobodim svog prisustva.

- Nije tačno, nije tačno... Ništa nije tačno!

- E, nećemo tako profesore. Izvinite. Ukoliko tako nastavite, trud mi je bio uzaludan. Razgovor ćemo privesti kraju a Vi nećete ostaviti utisak dobrog domaćina.

Nemajući kud, profesor mi postavi nekoliko stručnih pitanja iz genetike, koliko, valjda, da proveri sa kim ima posla.

- Vi nešto i znate...

- Malo.

- ...A i niste tako naivni kao što želite da ostavite utisak. Dođite u kabinet i sedite.

Nakon puna dva sata provedenih iza zatvorenih vrata, profesor Dragan Savić reče smireno:

- Moram da priznam, zaprepašćen sam Vašim odgovorima i lakoćom kojom ste mi ih iznosili. Pod kanonadom mog praskanja, Vi ste me smireno gledali i odgovarali kao da se to Vas ni najmanje ne tiče. Kao da je o nekom drugom reč.

- Da se o drugome priča, budite sigurni, veoma bih se uzrujao. Međutim, znam da sam u pravu i iz tog uverenja me čak ni Vaše praskanje, uvaženi profesore, ne može izbaciti. Hvala za razumevanje, strpljenje i vreme koje ste odvojili za mene.

Prijateljski me držeći pod ruku, čuveni profesor me isprati do obližnjeg Studentskog parka. Na rastanku mi je rekao:

- Stojim Vam ubuduće na raspolaganju. Ni slučajno nemojte kod nekog drugog da idete. Dođite kod mene i dobićete sve što Vam je potrebno. Za povišen ton Vam se, ipak, neću izviniti. Takav sam.

Kod kuće me je s nestrpljenjem očekivao dr Vladimir Ajdačić:

- Šta je bilo? Pričaj. Jel' te Dragan Savić izbacio iz kabineta?

- Jeste, ukoliko pod tim podrazumevaš ugodni dvostani razgovor i ispraćanje do Studentskog parka!

- Hajde, ne pričaj gluposti... Daj mi njegov broj telefona. Imaš li ga?

- Naravno. Rekao mi je da mu se obratim kad god poželim. Ja sam, čoveče, za tebe – naučnik!

Ajdačić nestrpljivo okrenu broj...

- Dobar dan profesore, kraj telefona je Vladimir Ajdačić, zovem od kuće. Da nije kod Vas, kojim slučajem, dolazio onaj Todor Jovanović. Malo je dosadan...

- Jeste, bio je – odgovori profesor Savić. – On je, znate, veoma interesantan i nimalo naivan!

Nakon završenog telefonskog razgovora, Ajdačić nije mogao da se uzdrži:

- Majku mu, šta si mu to ispričao?

- Samo ono što neko ne bi umeo ni da pita!

Zatečen i ne shvatajući o čemu govorim, dr Vladimir Ajdačić, ličnost koja će se u nekoliko značajnih trenutaka pojavljivati u mom životu, nije ni pokušao da razmisli o onome što je toga dana čuo. Slično je prošao i profesor Glišin koji se svim silama trudio da o sebi stvori sliku velikog znalca, a kome sam se na specifičan način "osvetio" 1996. Naime, u to vreme je list "Argument" objavio moj intervju u kome sam tvrdio da Amerikanci hoće pomoću daljinskog upravljača da osvoje svet. Glišin je sve ovo, od reči do reči, ponavljao kao svoje. Ali, život je velika igra u kojoj strelac nije uvek i – srećni dobitnik.

Posle ovoga, novinarka je tražila od trojice pomenutih stručnjaka da oni daju svoje viđenje problema side. Nisu smeli, il' nisu hteli, vrag bi ga znao – što reče Pera Zubac u "Mostarskim kišama". Po svemu sudeći hteli su, međutim, profesor Dragan Savić se povukao. Jednom prilikom mi je to čak i priznao:

- Odustajem. Rekao sam Glišinu i Dujiću da me više me ne uvlače u tu priču. Kolega Jovanoviću, bio sam naivan i priznajem sujetan. Reč je, znate, o predmetu kome sam posvetio život i čiji sam, konačno, univerzitetski profesor.

- Ostavite to, naravno da su vas iskoristili – odgovorih – ali, svi smo mi samo ljudi. Zar ne?

Za sve ove godine koliko se bavim medicinom, Gospodu hvala, imao sam nebrojeno susreta i razgovora što sa zvaničnicima medicine, što sa državnim zvaničnicima, što sa lekarima koji su postali državni zvaničnici. I nikad mi nije bila jasna a uvek mi je bila smešna, jedna neobična pojava. Na vlasti su bili, pre svega samima sebi, veći nego što jesu. Kad bi „sišli“ sa nje bili su, pre svega nama u okolini, manji nego što jesu. Siguran sam da to nema veze sa medicinskom naukom, čak ni sa alternativnom medicinom. Sa čim ima veze, to oni valjda znaju. Ovu anegdotu izdvajam kao meni posebno dragu zato što u krokiju opisuje vreme u kome se zaista dogodila.

Jednom prilikom sam pozvan u državni kabinet, kod saveznog sekretara Branka Počeka.

- Ooooo... dobar dan – srdačno me pozdravi moj domaćin, onako „državnički“ oholo i široko, nakon mog polusatnog čekanja kod šarmantne sekretarice iako sam došao po pozivu. – Konačno da vidim i upoznam doktora Todora Jovanovića, čuvenog Todoxin-a! E, baš sam imao želju da upoznam čoveka koji sve ono piše, a svi ga onoliko hvale.

- Dobar dan! – jedva uspeh da dođem do daha od njegove bujice reči. – Čemu imam da zahvalim za ovaj...

- Anđelka, donesi kafu za gosta! – prekide me u pola reči domaćin.

. Čekaj, evo ti – spusti papir i olovku uz tresak šake po stolu. – Piši!

- Šta?

- Todoxin!

- Ahaaa. Dobro – Todoxin je prirodni virostatik, citostatik, dekomponator, restaurator i reaktivator...

- Šta ti je to? – obrati mi se stojeći iza mojih leđa i preko ramena čitajući šta pišem.

- Pa, rekao si Todoxin – pređoh i ja na „pertu“.

- Recept. Recept! Pa da mi to lepo proverimo, ispitamo...

- A toooo? Dobro.

Počeh da pišem: pola kilograma žutog, braon ili šarenog, a najbolje „pasuljice“ (sitnog pasulja), dobro oprati...

- Šta ti je, sad, pa to?

- Pa, rek'o si recept...

- Todore, nismo došli ovde da ćaskamo!

- Nismo. Sam sam došao po tvom pozivu...

- Tako je, da lepo napišeš sastaaav Todoxin-a, svaku travku lepooo da navedeš...

- Aaaaaa... to. Pa što lepo ne kažeš. To neću da pišem.

- Hoćeš, hoćeš... I da pišeš i da pevaš.

- Da pevam hoću, da pišem neću. Imam dobar sluh, al' me glas izdaje.

- Piši! Sastav Todoxin-a!

- Ma, nema šanse!

- Dobro, onda zovem miliciju.

Otišao je do telefona, podigao slušalicu i počeo da okreće neke brojeve. Videvši da je vrag odneo šalu, priskočio sam mu u dva koraka. Iskreno, nije mi bilo svejedno. Po onoj narodnoj: dok zec objasni da se ovce šišaju... Držeći viljušku telefona, odbrusih mu:

- Sad ti malo slušaj! Dok ovi tvoji dođu, ima da ti polomim svaku koščicu u telu. A kad konačno uspeju da te sastave, ja ću biti u Americi! Nisi ti prvi koji mi traži recept „u ime države“, niti poslednji kome ga neću dati.

Iskoristivši trenutak njegove zbunjenosti i neverice, izašao sam na vrata, ljubazno pozdravio Anđelku koja je mirno pušila cigaretu i strčao niz stepenice.

Kad smo se nakon nekoliko godina sreli na simpozijumu u hotelu „Interkontinental“, nije me prepoznao. Ili više nije bio na funkciji ili se manuo ćorava posla. Ko zna.

 Ali, da se vratim na sidu, moju prvu ljubav! 1988. godine sam krenuo u neobjavljeni rat protiv određenog broja naučnih dogmi zvanične medicine, posebno onih koje su se ticale HIV/AIDS-a. Svako moje pojavljivanje u televizijskim emisijama, novinski i radio intervjui, naučni članci, bili su propraćeni burnom reakcijom domaće ali sve više i svetske naučne javnosti. Posebno glasni povici su stizali sa beogradske Infektivne klinike. Donekle, s pravom.

1988. godine je održana Jugoslovenska konferencija o sidi. Bilo je stotine lekara iz zemlje i ugledni gosti iz sveta. Dao sam poduži intervju za Drugi dnevnik na RTS-u, u kome sam izneo tvrdnje da je HI-virus veštačka laboratorijska tvorevina i da mije poznat mehnaizam replikacije virus, kao i da imam lek za sidu. Prof. Velimirović, direktor Instituta za socijalnu medicinu iz Graca je bio među prvima koji su tražili da se demantuje moja, navodno netalna, tvrdnja. Da sida nije biološko oružje tvrdio je i dr Boriša Vuković iz Vojvodine, direktor pomenute AIDS-konferencije, koji je kritikovao je moj istup punih dvadeset minuta, iako nikada pre toga nije čuo ni za mene niti za Todoxin!

 („Novosti“ od 16. 12. 1988).

Prof. Velimirović iz Graca (Austrija) mi je 1988. godine ponudio saradnju. Preciznije, obećao je "lansiranje" Todoxina i podelu dobiti. Uzgred je dodao da HIV-pozitivne osobe nisu za žaljenje već – osudu. Navodno, sami su krivi za svoju bolest. Tim rečima je i okončana naša "saradnja". Na konferenciji o AIDS-u održanoj u Beogradu 1988, bio je "glavna zvezda" uprkos dokazanoj odbojnosti (da ne kažem mržnji) prema Srbima. Mišljenje o prof. Velimiroviću javno sam izrekao i u jednoj TV emisiji.

 

Jednoga dana 1988, samo godinu dana nakon prvog objavljenog članka o sidi, poštar mi je doneo pismo iz Londona. Svetski poznati naučnik profesor Gazar me je pozvao u goste. Radio je u specijalizovanim londonskim ustanovama namenjenim HIV-pozitivnim pacijentima: Kromvelovoj  i bolnici "San Stefan". U tom periodu sam redovno nosio krv i plazmu pacijenata pod tretmanom Todoxin-om u London na analizu. Zahvaljujući ovom, profesor Gazar se zainteresovao za moj rad. Prvi susret na londonskom aerodromu "Hitrou" nije, međutim, bio najsrdačniji:

- Pa, dobro, gde ste Vi! – povikao je profesor Gazar tako glasno da su se putnici okretali. – Čekam vas ovde, čekam, čekam, čekam, iako nikoga i nikada nisam čekao. Zbog Vas sam propustio i svoj let za Njujork!

- Važno je da sam došao, zar ne profesore? – uzvratio sam mu smešeći se, bez i najmanje želje da polemišem o JAT-ovom redu letenja. – I, da skratim priču: da li Vas interesuje, ili možda ne, razgovor samnom?

- Naravno da me interesuje, zato sam i čekao! – prasnu profesor još jednom, ali znatno mekše. – Rekoh, i avion sam izgubio. Ipak, ukoliko me budete slušali, dobićete mogućnost da radite i izvodite svoje studije i u "San Stefan" i u Kromvelovoj bolnici. Imam osećaj da Vaš preparat zaista deluje.

Nedugo zatim, u udobnom kabinetu nadugačko i naširoko sam objašnjavao profesoru Gazaru na kom principu i kako deluje Todoxin.

- Kako ste došli do njega? – interesovao se.

- Lečio sam virusna oboljenja. Koliko znam, u svetu ne postoji antivirusna supstanca izuzev Todoxin-a.

- Ma, kako nema. Ima veliki broj krema...

- Jedino ukoliko ih Vi imate i koristite – bio sam uporan – Koliko ja znam, nema. Postoje antibiotici, ali oni ne deluju na viruse i tu je kraj priče. To što ima Todoxin, tvrdim, ne poseduje ni jedna druga supstanca!

- Koliko ste imali pacijenata?

- Poznato Vam je da sam objavio studiju rađenu na dvadeset pacijenata, a mogu da je uradim i za dve stotine, dve hiljade ili dva miliona, sasvim svejedno. U zavisnosti od zahteva.

- Omogućiću Vam dalja istraživanja u bolnicama u kojima ja radim, uz izvesne ali beznačajne uslove o kojima ćemo kasnije razgovarati – prof. Gazar je počeo da privodi kraju razgovor. U atmosferi događanja čuda, gotovo nadahnuto je dodao: – Šta će se dogoditi ukoliko umre neki pacijent a njegova porodica nas tuži, Vas i mene, zahtevajući veliku odštetu? Trebaće nam bar dva miliona nemačkih maraka obezbeđenja za ovakve slučajeve.

- U redu...

- "U redu" podrazumeva – da?

- Pa, da... – potvrdio sam mirno kao da je reč o dve hiljade dinara. – Samo, pre toga ćemo morati da potpišemo dokumentaciju.

- To se podrazumeva – uzvrati prof. Gazar dok mu se zadovoljstvo širilo licem.

Nije to bilo obećanje u prazno. Već sam imao u džepu ponudu iz Kelna u kojoj mi je ponuđen rad u novosagrađenom sanatorijumu čija je izgradnja stajala čitavih 55 miliona maraka. I to na dve godine. Moje je bilo, prema pomenutoj ponudi, da koristeći svoje medikamente lečim obolele. Njihovo – sve ostalo. Naravno uz "veoma pristojan" honorar. Na moje pismo odmah su odgovorili: "...Što se tiče pomenutog obezbeđenja, smatramo da bi odgovarajuća suma trebalo da bude dva i po miliona maraka i, od ovog trenutka, imate je na rasapolaganju." Brz odgovor, a posebno njegova sadržina, izazvao je kod profesora Gazara erupciju oduševljenja. Skoro da je skakutao oko mene od zadovoljstva.

- Znate, o onom uslovu, još Vam ga nisam rekao... – zastao je najednom.

- Koji uslov!? – gotovo sam podviknuo nesvesno otkrivajući vlastiti mačo-balkanizam. Uplašio sam se profesorove moguće „neprijatne ponude". Ne bi mi, na žalost, bila prva u životu. A oduvek sam bežao i jedino takvih „ponuda“ se plašio.

- Onaj jedni koji sam Vam pomenuo u prvom razgovoru: da se u terapiji seropozitivnih koristi i – "talidomid"!

Ruku na srce, ovo me je možda još više uplašilo:

- "Talidomid"!? Zar ne vidite profesore da su Vam autobusi puni ljudi bez ruku, nogu, još malo i bez glave, upravo zahvaljujući ovom "leku", čistom otrovu, koji su Vaše trudnice koristile protiv povraćanja. Zar, zaista, to niste videli?

- Ne, ovde će to biti lek za sidu. Moj lek za sidu! – naglasi prof Gazar.

- Aaaaa... to ne može, profesore!

- Ipak, razmislite. U slučaju da neko dobije sudski spor, naše bolnice su već obezbeđene. Podsećam Vas na pismo iz Kelna. Razmislite, kolega, razmislite...

Nisam mogao da razmišljam. Bio sam zbunjen i veoma ljut. Da li je moguće da neko, a posebno lekar, može tako da razmišlja? Ponudu sam kategorično odbio. Iz četri razloga. Prvi, zbog "talidomida"; drugi, zbog takvog neetičkog stava; treće, jer takvi ljudi postoje; četvrto, jer se nalaze na mestima na kojima se odlučuje.

Očajan, profesor Gazar se naljutio, bunio, okolo pričao svašta i 2005. godine se obreo u – Beogradu. Na sva zvona (čitaj - medijima) je razglašeno: "Profesor Gazar, najčuveniji profesor iz Londona, nudi saradnju beogradskoj Infektivnoj klinici!" Odmah sam uzvratio sa malog ekrana:

- Ponudu profesora Gazara odbio sam još pre trinaest godina zbog korišćenja "talidomida". Njegova ponuda je skandalozno crnohumorna. Želi ovde da koristi svoj "lek" koji je ne odstranjen, već najuren iz medicine. Ozbiljan naučni svet je zaprepašćen glupošću da ga je neko koristio ili mogao upotrebiti u tretmanu bilo koje, podvlačim, bilo koje bolesti.

Reakcija "pravovernih" se svodila na: kakve ima veze da li će se kod HIV-pozitivnih koristiti ili neće "talidomid", kada će ionako – umreti! Da čovek ne poveruje, a istina je.

Epilog ove price je još crnji. Danas se, tajno i javno, HIV / AIDS i kancer leče „talidomidom“ u Beogradu (u Zemunskoj bolnici i to javno!), zatim u Vojvodini, BiH, Makedoniji, gde je jedno od glavnih tržišta mog nekadašnjeg saradnika Ringolda Rusa.

            Izuzetno uzan krug stručnjaka je bio dobro upućen u novu bolest koja je sve više poprimala razmere svetske epidemije. Ostali, posebno klinički lekari, pokušavali su da joj stanu na put izvesnim lekovima i terapijama odavno odbačenim (u tretmanu drugih bolesti) kao nedelotvorne ili čak – toksične. Bilo je to lutanje u mrklom mraku i traženje izlaza spekulacijama zasnovanim na doživljaju dodira na slepo.

Većina domaćih lekara, svesna manjkavosti znanja iz ove oblasti, prilježno je slušala (medicinski) diktat Zapada: inficiran si, imaš sidu, svejedno da li ove ili iduće godine, ali – umrećeš! Katolički pristup ograđivanja od odgovornosti. AZT retrovir je nuđen kao jedino mogući spas. Šta košta, da košta. Naravno, uz uzdržavanje od života.

Pod takvom opštom psihozom, nimalo ne čudi što je moja ordinacija već nakon dva-tri intervjua bila bukvalno pretrpana na smrt preplašenim seropozitivnim pacijentima. Priče su bile tipične: oboleli je počeo lečenje AZT retrovirom i pri tom morao da bude potpuno svestan da "ako umre iduće godine, veliki je srećnik"!? Da li je moguće? Ne mogavši više ovo da slušam, uputio sam se na Infektivnu kliniku. U to vreme je upravnik bio prof. dr Vlada Ilić, ali me je primio tadašnji asistent zainteresovan za sidu dr Jeftović:

- Šta to pričate pacijentima? – upitao sam ga nakon pozdrava. – Zar ne vidite da su ionako na smrt preplašeni?

- A što se vi mešate u to? – odgovorio mi je dr Jeftović. – To je isključivo naš posao!

- Znam da jeste, ali ga ne radite dobro.

- Vi, vi... Kad-tad ćete stići iza katanca! Zatvor vam ne gine. U ovom poslu nemate ni najmanje šanse da ostanete!

- Stanite. Stanite malo... Zar vi zaista ništa dobro ne mislite o Todoxin-u i ljudima koji vape za pomoć? Čuo sam da ste se zainteresovali za sidu, pa bi bar Vi trebalo da znate da skoro ništa nije tačno što se trenutno o njoj piše i govori.

- Nemam ja šta sa vama da razgovaram!

- ... O virusu se, navodno, sve zna a u stvari ništa ne zna...

- Sve, sve se zna! Vi nemate pojma o tome. Rekoh, nemam sa Vama o čemu da razgovaram!

- Hvala lepo i – doviđenja.

Razmišljajući šta mi valja dalje činiti, odlučio sam da posetim dr Elezovića u Kliničkom centru. Šef mu je bio tada poznati hematolog profesor Rolović, zadužen za hemofiličare. Nisam, naravno, ni pretpostavljao da idem u osinje gnezdo.

- Oduševljen sam rezultatima koje postižete sa hemofiličarima, to jest delovanjem Vašeg preparata – nije krio oduševljenje dr Elezović u prvom razgovoru. – Trenutno nisam zainteresovan za njegovu primenu ovde ali, ko zna, možda jednog dana i napravimo neku saradnju. U svakom slučaju oduševljen sam i, molim Vas, nastavite kako ste krenuli. Deca su se preporodila!

Prilikom druge posete, međutim, nije bio ni srdačan, ni rečit, ni blagonaklon:

- Nemojte, molim Vas, više da dolazite. Imamo dobrog stručnjaka "iz familije" koji bi uskoro trebalo da magistrira na hemofiličarima. Postiže dobre rezultate.

- Ali, prošli put ste mi rekli da se dobri rezultati postižu zahvaljujući Todoxin-u?

- Nije moje da... Nemojte da me vide sa Vama. Rekli su da nemate ovde pristupa. Molim Vas, idite.

- Tako recite. Idem. Neću da Vam dalje komplikujem život. Ali, hemofiličare ću ja da lečim a ne Vi jer to i ne možete. Doviđenja!

- Svejedno je ko ih leči, važno je da su rezultati dobri. U svakom slučaju, ovde su bolji nego bilo gde drugo. Rekoh, neko će lepo odbraniti svoj rad i tu je priči kraj. A Vi i dalje radite i nemojte se više pojavljivati ovde. Srećno!

- Zaista je najvažnije da im je dobro... – uzvratio sam više sebi u bradu nego kao otpozdrav (ipak) ljubaznom dr Elezoviću.

Inače, u više navrata sam upozoravao dr Elezovića da su faktori koji se daju hemofiličarima kontaminirani, ali su ipak nastavili da ih koriste. Hemofiličari mnogo koštaju i to je bio dobar način da se uklone, budući da su nepodobna grupacija.

Kad sam već odmakao od zgrade, nekoliko osoba u belom me prepoznaše i priđoše da me pozdrave. Razgovor je krenuo spontano. Dugo smo i o svemu pričali. Jedna dama iz grupe je pokazala posebnu privrženost meni i Todoxin-u. Kasnije sam saznao da je reč o sestri poznate televizijske novinarke Mire Adanje-Polak. Ipak, i oni su uskoro saznali da je dr Todor Jovanović persona non grata.

Uprkos svemu, nikada nisam ni pomislio da odbijem lečenje dece lekara i farmaceuta. Jednom prilikom me je posetio poznati užički dermatolog Papa Arsenijević, kome je i supruga bila lekar.

- Neobično mi je drago, kolega, da sam Vas konačno upoznao – započeo je razgovor nakon pozdrava. – Ne znam da li znate, moj sin Vas obožava. Bio je u visokom stadijumu bolesti kad Vas je posetio i kod ste mu pomogli. U stvari, izvukli ste ga. Upravo dolazim iz Kliničkog centra sa veoma dobrim rezultatima sinovljevih analiza krvi. I, zamislite, tamo mi kažu: "Bio je ovde onaj Jovanović. Kako uopšte sme da dođe a pogotovo da leči ljude u centru Beograda? Da li je on normalan?" Nisam mogao da oćutim. Okupio sam ih, koliko god ih je onde bilo, i rekao im: "Ja sam lekar specijalista, on leči mog sina i ja se kunem u njega. Digao ga je takoreći iz mrtvih! Zato Vas molim, ako već ne smete o njemu lepo da govorite, pričajte o nečem drugom. O doktoru Jovanoviću bolje ćutite."

Zaista nije bila retkost da moji mladi pacijenti uz sjajne rezultate analiza krvi dobiju i "ohrabrujuću" sugestiju "stručnjaka": nećeš još dugo! Naravno da me je to posebno ljutilo a mlade pacijente pribijalo uz mene i moju ordinaciju. Postali smo nerazdvojni. Dolazili su bukvalno u pola dana i u pola noći. Kad god im je bilo teško. A to na žalost nije bilo retko. Stalno sam ponavljao: nije važno kad ustajem i ležem, za vas je ovde otvoreno 24 sata. Nije im trebalo ponavljati. Ponudu su doslovno shvatali. Ispovedali su mi sve svoje grehe, želje, živote, porodične prilike i neprilike, muke u vezi bolesti i lečenja. Jednoga dana su me iznenada posetila petorica mladića:

- Izbio je rat a mi bismo na ratište! Ionako ćemo uskoro da "završimo".

- Možda hoćete a možda i ne. Ja verujem da ćete još dugo, dugo živeti. U svakom slučaju, znajte da sam siguran u ono što radim a vi ste se, nadam se, i sami u to uverili. Todoxin je dokazao svoju moć čim stojite ovde predamnom. A ako ste već odlučili da ratujete, ratujte. U tome vas ne mogu sprečiti.

Dvojica su se istog časa povukla, ali trojica su ostala pri prvobitnoj odluci. Idu, pa kud puklo da puklo. Na rastanku sam ih posavetovao:

- Ukoliko se, ipak, ne predomislite, idite gde ste naumili. Ali, zapamtite, nikome ne govorite da ste seropozitivni. Da ne pukne bruka po svetu: Srbi šalju HIV-pozitivne u rat! Neka to bude u najvećoj tajnosti. I još nešto će vam na rastanku reći čika-Tore: ni jedan od vas neće biti čak ni ranjen.

Bili su i zbunjeni i sluđeni. Takvi su i otišli. Stigli su i do Vukovara. Nebojša je, možda zato što su mu roditelji bili lekari, na ratištu postao "medicinski brat". Ne jednom je sa bojišta izvlačio ranjene. Roditelji i prijatelji su ga preklinjali da se vrati kući. Odgovarao je: "Čika-Tore je rekao da neću biti ni ranjen. Verujem mu i ostajem!" Neki su kasnije tvrdili da je mnoge spasao sigurne smrti.

"Dvometraš" Neša imao je "blizak susret" sa mudžahedinima. Od celog voda je jedino on ostao živ. Posle izmenjene vatre sa neprijateljem i izlaska mudžahedina iz rovova, shvatio je da su svi njegovi drugovi poginuli. Nije mu preostalo ništa drugo do da se i on pretvara da je mrtav. Iako se okolo i dalje vodila borba, išli su od jednog do drugog i "overavali" ih pištoljskim metkom u glavu. Jedan je prolazeći pored njega uperio pištolj, ali se začulo samo škljocanje praznog zatvarača. Dok je zamenio šaržer već je bio kod drugog i nastavio započeti posao. Neši je odzvanjalo u glavi: "Ne bojte se, deco, ništa vam se neće desiti. Budite sigurni da neće..." I nije. Svi su se vratili zdravi i čitavi.

Ova epizoda iz života mi nije značajna samo zbog ostvarenog "proročanstva" da ih u ratu "ni glava neće zaboleti", nego je istovremeno i potvrda mog dugogodišnjeg stava da HIV-pozitivni ne oboljevaju od side u manastirima, zatvorima, ratu, kasarnama. Ni kiša, ni sneg, ni led im ne mogu ništa. Kao da ih sam Gospod čuva (baš kao i naše Rome), najednom postaju imuni na HIV/AIDS oboljenja od kojih mnogi umiru. Zašto je kolektiv toliko važan i u čemu leži tajna "zajedničkog imuniteta"? Kad je sam, oboleli hteo-ne hteo najčešće leži i razmišlja. A ne bi trebalo da čini ni jedno ni drugo!

Uobičajeno je mišljenje da se ležanjem troši velika količina energije usled atrofije mišića. Ne. Energija se troši usled povećanog lučenja kortizona iniciranog "teškim mislima". U društvu, međutim, čovek lako zaboravlja na vlastite jade, pogotovo ukoliko su oni izazvani bolešću. Ovo je veoma važno i treba obavezno upamtiti.

U Beogradu se, s druge strane, gotovo ništa nije događalo. Obolele su pozivali, pričali im raznorazne priče, neki čak tvrde i maltretirali, u svakom slučaju kad bi neko i priznao da koristi Todoxin morao je da istrpi salvu gneva koja se obično završavala sa: "Todor nema veze, on je manijak!" A išli su, milom ili silom, uglavnom po nagovoru roditelja. Sa lečenja AZT retrovirom se najčešće nisu vraćali. Niko nije obaraćao pažnju na moju Mapu imunobiološkog sistema koju sam patentirao kad i Todoxin. Iz nje se moglo jasno videti na kom nivou treba raditi, sa čim i kako. Nekritički je korišćen čist otrov AZT retrovir i umesto pomoći u odbrani organizma i podizanja imuniteta, oboleli je uz ovaj "lek" dobijao i skupo plaćenu kartu za ekspresni odlazak u "večnost". Naravno, u jednom pravcu.

Roditelji su bili na ivici panične histerije. Strah od moguće infekcije je kod pojedinaca bio toliko veliki, da su roditeljski instinkt potiskivali u drugi plan. Posebno intelektualci i tzv. učeniji ljudi. Valjda zato što je dobar deo njih studirao van zemlje i imao jače i gotovo svakodnevne veze sa inostranstvom. Više su čitali i "znali" od onoga što im je servirano, a servirana im je priča da je reč o izuzetno zaraznoj i lako prenosivoj bolesti.

 Skriveno a neretko i veoma otvoreno, bežali su od svojih dojučerašnjih mezimaca i mezimica. Da bi prikrili strah ili umirili savest branili su se objašnjenjem da "ma koliko da im je u duši teško" moraju realno da gledaju na "okolnosti" i otvoreno iznesu istinu "onima do kojih im je najvše stalo". I ta „istina“ se svodila na: možda ćeš da živiš, ali sigurno ne predugo!

Srećom, "obični" ljudi (da li – obični!) oboleloj deci ili članovima porodice prilazili su onako kako je i trebalo. Ljudski. Strašnu bolest su doživljavali kao sudbinu od Gospoda datu, koju treba dostojanstveno podneti i obolelom pomoći do zadnjeg časa. Čak i posle njega. Valjda smo, govorili su, pravoslavci. Kome ćeš pomoći ako ne bližnjem svom?

U svetu se užurbano tražilo rešenje. Veliki broj naučnoistraživačkih timova se posvetio proučavanju novootkrivenog virusa, bolesti koju je izazivao i iznalaženju leka za nju. Širom sveta su osnivane dobrotvorne fondacije za pomoć obolelima kojima su se ubrzo pridružile i najveće svetske muzičke, filmske i sportske zvezde. Moguće i zato što je dobar broj njih, posebno iz oblasti estrade, filma i tzv. "džet seta", i sam spadao (seksualnim opredeljenjem ili uživanjem u opijatima) u "rizičnu grupu".

Napravio sam preparate na osnovu pacijenta iz Nju Jorka, poznatog dizajnera, koga su kod mene poslale njegove kolege dizajneri: Angela Estrada, Roberta S, Peri Elis , George A.

Ova  predivni ljudi su stradali nedužni i nevini od svojih  lekara – lešinara. Stradali su i od lekara sa naše Infektivne klinike. Naime, skoro svakodnevno su zvali Infektivnu kliniku, da se raspitaju o meni. Uvek su dobijali odgovor da beže od mene, da sam sve zaludeo i da moji pacijenti masovno umiru. Svi su, tako, prihvatili zvaničnu terapiju i poumirali za nekoliko meseci, zajedno sa Rok Hadsonom, koji je mogao da bude izlečen.

Već posle prvih tekstova i televizijskih gostovanja, našao sam se u centru pažnje. Kako po onoj narodnoj "niko nije bio prorok u svom selu", u svetu je vladalo veće interesovanje za moj rad i rezultate postignute primenom Todoxin-ove terapije, nego kod nas. Istovremeno, dok su se domaći "medicinski autoriteti" iz sve snage upinjali da me ignorišu (ma koliko to bilo teško s obzirom na publicitet) odbijajući bilo kakav kontakt samnom, na moju kućnu adresu su počela da stižu pisma obolelih u potrazi za lekom ali i pozivi za saradnju iz najuglednijih svetskih institucija.

 

Moja porodica i ja smo od početka bili rešeni da se borimo i izborimo sa sidom.  Napravili su se preparati. Bilo je uspešno. U početku je više pomagao dragi Bog, više nego što smo se mi žrtvovali. Ali, staviti decu unapred, napraviti mapu imunobiološkog sistema, napisati knjige... Jeftović koji je bio nosilac rada Infektivni klinike u intervjuu koji je dao novinarki Dragani Minić, u listu „Novosti“ od 9. 9. 1990,  rekao je da im ništa ne vredi dokle god je sve u Lole Ribara (današnja Svetogorska), svi pacijenti su tamo. A oni imaju jednog ili nijednog.

Početni lahor oko mojih tvrdnji i sporenja sa zvaničnom medicinom, u međuvremenu je dostigao snagu tajfuna. Doduše i sam sam ga inicirao udarajući na neuralgične tačke sujete i (ne)znanja nekih domaćih autoriteta skoro svakodnevnim izjavama u medijima i objavljivanjem članaka koji su se, kako je suprotna strana tvrdila, "kosili sa naukom". Bilo kako bilo, na pritisak štampe i televizije s jedne, lekara s druge, i mene s treće strane, konačno je početkom 1991. godine upriličen "duel istine" koji su organizovali Infektivna klinika i VMA, ni manje ni više nego u Gradskoj skupštini Beograda.

Cilj organizatora je bio da me ismeje. I ja sam želeo da smejanja bude ali na račun organizatora. Jedino su novinari u oba slučaja dobijali na čitanosti, slušanosti i gledanosti.

Moram da napomenem da sam prethodno više puta pokušavao da ostvarim saradnju sa našim zdravstvenim ustanovama. U dva navrata sam se već sastajao sa domaćim HIV-ekspertima, 1990. i 1991. godine. Na prvom sastanku sa čelnicima beogradske Infektivne klinike, poverovavši u njihovu dobru nameru, postigao sam dogovor o ustupanju dela meni potpuno nepoznatih pacijenata koji će svojevoljno biti tretirani Todoxin-om i posle 42 dana da javnosti budu prezentovani razultati pre i posle primene terapije.

Održana su dva sastanka. Kako sam već naučio da na ovakve skupove ne idem sam, svedoka nikad naodmet, tačno u zakazano vreme pojavio sam se u pratnji gomile novinara, snimatelja i fotoreportera. Na postavljena pitanja osvedočenih stručnjaka, a tema je bio HIV/AIDS, odgovarao sam staloženo i precizno da bih na kraju još jednom izveo zaključak:

- Oboleli ne umire od virusa HIV, već od sporednih efekata, odnosno, raznih pratećih bolesti!

Istine radi, moram da kažem da mi je komisija ukupno uzev bila bar naklonjena. Da ne upotrebim jači izraz poput „oduševljena“. Sećam se, dok su raspravljali dr Vuk Stambolović i dr Vlada Ilić, ispod stola sam pokazao akademiku, onkologu prof. dr Spužiću, moju Mapu imunobiološkog sistema. Bio je fasiciniran. Pokušao je da me pita zašto je krijem, zašto sa njom ne izađem u javnost, a ja da mu odgovorim da sam u naučnoj javnosti persona non grata zbog čega je i upriličen ovaj sastanak ali, žestoka rasprava sa nekim članovima komisije nam nije dozvolila da razgovor privedemo kraju. Sticaj životnih okolnosti je na žalost učinio i da ga nikad više ne nastavimo.

Koliko da ne zaboravim, između ostalog sam morao da odgovaram na pitanja iz oblasti epidemiologije, imunologije, virusologije, bakteriologije, a ja sam „častio“ uvaženi zbor sa nekim interesantnim detaljima iz oblasti molekularne biologije. Ne pitam šta košta. Ceo tok sastanka je snimljen i, naravno, čuvam taj snimak.

Jednoglasan zaključak prisutnih je bio da su „naprosto iznenađeni činjenicom da je doktor Jovanović upoznat sa toliko detalja iz toliko različitih oblasti medicine“. Primećeno je i da nisam „običan travar koji je slučajno nabasao na važno otkriće, već poverenja dostojan stručnjak“. I poslenici "sedme sile" su bili oduševljeni mojim izlaganjem. Čak toliko da je većina izveštaja zaključena rečenicom: "Neosporno, reč je o izuzetnom stručnjaku!"

Uverivši se, međutim, da se zdravstveno stanje dodeljenih pacijenata značajno popravlja, a ni kod jednog ne pogoršava, od mene je naknadno zahtevano da pacijente pregledane na Infektivnoj klinici za koje je postojala dokumentacija, pošaljem na VMA u Beogradu. Počelo je „Žikino kolo“. Insistirao sam da se u ispitivanja uključe i novi pacijenti, oni koji još nisu bili pod terapijom. Predložio sam da im se pre primene terapije uradi biohemijska i hematološka analiza krvi, a nakon tretmana Todoxin-om ponovo. Tek nakon toga bi mogao da bude donesen iole meritoran zaključak o efikasnosti medikamenta. Za njih, međutim, uopšte nije bitna mogućnost poređenja novog sa prethodnim stanjem.

Nisam imao izbora. Pristao sam na njihov predlog „koji se ne odbija“. U želji da ipak dokažem efikasnost Todoxin-a, na VMA sam slao bolesnike koji su već imali nalaze, one koji su pored Todoxin-a bili tretirani i dokazano toksičnim i nedelotvornim „lekovima“ zvanične medicine. Čak i jednog pacijenta koji je samo dan ranije sebi prerezao vene na rukama i nogama i pri tom izgubio dosta krvi. I u njihovo poboljšanje stanja sam bio siguran. Na VMA su svima urađene laboratorijske analize...

U medicinskim krugovima, tema dana je bio ovaj projekat. Lekari su se raspitivali kako napreduje ispitivanje, tražili uvid u sve podatke, od njih sam i saznao kakvi su preliminarni rezultati. Nisam imao razloga za zabrinutost. Ipak... Komisija je iznenada odlučila da se sastane u cilju donošenja suda o preparatu, iako nije isteklo pomenutih 42 dana. Imali su, navodno, i drugih „neodložnih obaveza“. Objavljivanje dobijenih rezultata prekinute terapije je naknadno prolongiran na – četiri meseca. Valjda u iščekivanju da se obolelima ipak sloši tj. dogodi nešto što bi ukazalo na neuspeh mog pristupa. A kada je svako dalje odugovlačenje postalo neumesno i nelogično, sačinjena je desetočlana komisija za vrednovanje rezultata Todoxin-ovog pristupa.

Četiri meseca kasnije, dakle, upriličeno je novo suočenje. "Tim ispitivača" je ovoga puta bio sastavljen od deset vrhunskih profesora, stručnjaka za sidu, među kojima su se našla čak i tri neuropsihijatra. Jedno je bilo sigurno: niko nije došao nespreman. Sa rezultatima biohemijskih i ko zna kakvih još analiza Todoxin-a (kao, setili se!) i lekarskim nalazima pacijenata koji su ga koristili u džepu, namera je bila da se višemesečna hajka koja je na mahove poprimala obrise histerije, trijumfalno privede kraju.

Pozorište je postavljeno, predstava je mogla da počne. Scena: Gradska skupština; glavne uloge: predsednik komisije i moja malenkost; statisti: ostali članovi komisije; tehničko osoblje: predstavnici VMA i Infektivne klinike („štelovanje“ rezultata); publika: predstavnici „sedme sile“ koji će izvući svoje zaključke i preneti „narodnoj masi“.

Kao i obično, došao sam tačno u minut. Stručnjaci su, kao i obično, kasnili dobrih pola sata. Naravno, zbog „konsultacije“. Kad su konačno stigli, a među njima je bio i već pomenuti dr Dujić, predsedavajući dr Vlada Ilić mi se teatralno obratio:

- Nakon izvršenih analiza Todoxin-a i na osnovu praćenja njegovog delovanja kod obolelih, došli smo do zaključka da ste, na žalost, naškodili pacijentima! Terapija je samo pogoršala zdravlje pacijenata koje je sada u lošijem stanju nego što je bilo pre početka njene primene. To niste smeli da činite. Evo, gotovo svi rezultati pacijenata pod Todoxin-ovom terapijom su loši. Ne znam kako ćete proći. Posebno je tužno to što smo morali da angažujemo i psihijatre jer, jednom smo već razgovarali i ne znam šta se to dogodilo sa Vama. Ali, svejedno, po našem mišljenju sa ovim nešto nije u redu...

Prikazao je rezultate pre početka terapije Todoxin-om kao rezultate dobijene po završetku terapije. Iza ovakvog uvoda, prirodno, usledio je – rafal.

- Kako ste otišli u penziju?

- Lepo... – bio sam već poslovično staložen.

- Aaaaa... ne ide se tek tako u penziju. Vi ste mlad čovek. Iz vaših godina, put u penziju jedino vodi preko neuropsihijatrijskih ustanova poput one u Palmotićevoj ulici ili "Dr Laza Lazarević". Sa njihovim uverenjem, znači, Vi sad lečite ljude. Lepo, naša medicina je dobila izvrsnog stručnjaka.

- Lepo od vas, hvala...

- Uprkos tome, Vi ipak ne možete da budete invalid prve kategorije. U to Vam ni naivniji neće poverovati.

- Neobično mi je drago da sam došao u ruke eksperta ali neke stvari ćete, ipak, prvo morati da proverite.

- Nema tu šta da se proverava. Ko god da je bio u toj komisiji, nije mogao da Vam odredi prvu kategoriju!

- Pretpostavljam da imate u vidu teške povrede glave i tela nastalih od eksplozije ručne granate u detinjstvu, sa većim brojem gelera u sebi od kojih se, Gospodu hvala, ne razdvajam evo već toliko godina. Zbog njih se i ne osećam dovoljno sposobnim za obavljanje dosadašnjeg posla ali za ovo čime se sada bavim, itekako sam sposoban. S te strane ste, dakle, potpuno u pravu...

Videvši da ih polako, ali sigurno, pričom vodim u ćorsokak, jedan član komisije prekide diskusiju:

- Dajte da se vratimo na rezultate, ovo nigde ne vodi.

Predsedavajući dr Vlada Ilić prihvati:

- Poštovane kolege i prisutni novinari, evo, pogledajte, ovo su lekarski nalazi ispitivane grupe pacijenata pre terapije Todoxin-om, a ovo posle. Drugi su za 30 do 50 procenata lošiji od prvih. Zaključak je: da nisu uzimali Todoxin, procenat pogoršanja njihovog zdravstvenog stanja bio bi znatno manji!

- Da li ste sigurni u to što govorite, profesore? – upitah ga.

- Kako da nisam! Čemu sad takvo pitanje?

- Pa, vidite, ja na Vašem mestu ne bih bio siguran.

- Kako, molim? Uopšte me ne interesuje što Vi ne biste bili sigurni. Gledam u nalaze i stojim iza onoga što kažem.

- Ko Vam je dao te nalaze?

- Ispitivanje je izvršeno na beogradskoj VMA, a profesor Dujić mi je dao rezultate.

- Opet moram da Vas ispravim: dr Dujić je pukovnik-lekar, ali ne i profesor. Nemojte sad i ovde da mu dodeljujete to zvanje, bar ne dok mene napadate...

Dr Dujić besno poskoči sa stolice.

- Uzdržite se doktore. Ne skačite. Vi ste lekar-specijalista, ali ne i profesor budući da niste doktorirali. Profesura bez doktorata, složićete se, ne ide. A Vi, profesore Iliću, da li ste sigurni da ne grešite? Možda pogrešno tumačite i diskutujete dobijene rezultate. Proverite još jednom.

- Šta da proveravam!? Držim u rukama i gledam nalaze dobijene sa VMA koje je potpisao profesor Dujić.

- Opet Vi, profesor. Ali, šta mislite o ovome... – ustao sam sa svog mesta, prišao profesoru Iliću. „Rezultate“ koje je prikazao za prva dva pacijenat sam samo verbalno osporavao, ali kad je došao do trećeg pacijenta,  bukvalno sam mu istrgao iz ruke papaire kojima je mahao i, izvadivši iz džepa svoje nalaze, tutnuo mu ih u ruke. – Vidite li šta radite, profesore Iliću? Zar zaista ne primećujete da i mene i sve ovde prisutne – obmanjujete. Kako? Evo pravih nalaza pre i evo pravih nalaza posle terapije Todoxin-om. I Vi ih imate, pogledajte, ali su pogrešno datirani. Zamenjen im je redosled.

- Ove je meni dao profesor Dujić... – zamuca prof. Ilić.

- Nije on profesor nego - doktor! On Vam je servirao šta je hteo, a Vi sad obmanjujete ove ljude. Da li Vam je jasno da učestvujete u prevari!?

- ...Nemojte da me napadate. Zvaću miliciju!

- Zovite koga hoćete, ali, i Vi ste najobičniji prevarant!

- Zar meni to da kažete!?

- Naravno! Vama govorim. Još jednom razmislite da li ćete i dalje čitati "rezultate" nazoviizveštaja dr Dujića. Svejedno je. U ostalom, kako god hoćete...

- Neću da nastavim – odgovori profesor Ilić. – Dobro, možda se i potkrala neka manja greška ali, sve u svemu, Vaš medikament ne deluje. To ne radi.

- Meni to deluje i radi! Da li ste Vi sto posto sigurni, sada, kada ovako namestim nalaze, da su ovi rađeni pre a ovi posle terapije Todoxin-om? Jeste li zaista sigurni da je to tačno?

- Šta sad hoćete, o čemu pričate? Umesto da zovemo miliciju, dozvolili smo Vam da ostanete a Vi i dalje insistirate na svojoj tvrdnji. Šta hoćete njom da dokažete?

- Činjenicu da su posle četvoromesečnog tretmana Todoxin-om rezultati bolji za najmanje 30 posto, kao i to da sam znao da će izveštaj biti u najmanju ruku karikiran. Eto, to hoću da dokažem!

- Šta Vam je sad, ovako, karikirano? To što je bolje?

- Ne, nego što nije bolje za 30 već – 50 posto! Svaki od kontrolisanih pacijenata je, odmah posle uzimanja krvi na VMA, išao u Drugu beogradsku kliniku, Sarajevo, Užice, Kragujevac... Proverite datume nalaza. Na svakom jasno piše kad su rađeni. Možda mislite da sam toliko svemoćan pa svuda imam prijatelje?

- To, ipak, nije moguće. Kako da stigne čak u Sarajevo?

- Lepo. Kod Vas je bio u pola osam ujutro, a ispred ga je čekao automobil koji ga je prevezao do Sarajeva. Tamo ga je dočekivao šef laboratorije Medicinskog fakulteta i napravio nalaze koji izgledaju ovako: neuporedivo bolje od onoga što Vi ovde prikazujete!

- To ne može tako!

- Znam, zato Vam ja to sve vreme i govorim.

Ponovo je počela svađa u kojoj je najglasniji bio neuropsihijatar Belogrlić, zatim je nastala i gužva a "sastanak" se otegao u nedogled. Instinkt mi je govorio da sam gurnuo ruku u osinje gnezdo. Ali, šta da se radi? Nazad niti sam mogao niti hteo. Već sam rekao da mi je kasnije prof. Pauli, direktor odseka za virusologiju Kohovog instituta u Berlinu, saopštio da se druga komisija „pokajala što mi je pružila još jednu šansu“. Eto, koliki je odjek imalo ovo „drugo zasedanje“ u Beogradu. I sa njega, naravno, čuvam traku.

Kako to nalažu profesija i etika, nalaz „komisije“ sam sutradan pročitao na stranicama „Večernjih novosti“. Tiražnog specijalizovanog medicinskog glasila. Naravno sa umrlicama.

I, odmah da kažem, ni najmanje se nisam radovao epilogu. A osećao sam da će neki od pomenutih biti kažnjeni. Profesor Belogrlić je, na žalost, umro tri dana posle drugog zasedanja. Pao je mrtav baš ispred ulaza u Gradsku skupštinu, gde smo držali sastanak. Prof. Ilić je doživeo moždani udar na ulici. Nije shvatio tu opomenu. Kad se oporavio, izujedao ga je čopor pasa ispred Infektivne klinike.

Kao što ne postoji apsolutno zdravlje, tako ne postoji ni nešto (lek, medikament, terapija itd.) što apsolutno na svaki organizam ima obavezno povoljan i blagotvoran uticaj. Koliko god je Sunce (ne današnje kada je Zemljin ozonski omotač oštećen i porozan, a UV zraci prolaze kroz kontaminirane mikoplazme i donose odgovarajući infektivni princip na Zemlju) blagotvorno, ukoliko bi se pre 50-ak godina TBC-bolesnik izložio njegovom blagotvornom uticaju i proveo nekoliko sati sunčajući se, njegovo zdravstveno stanje bi se izuzetno pogoršalo. Isti efekat bi neumereno sunčanje imalo i po onoga sa bolesnom jetrom. S druge strane, izvanredno lekovito dejstvo Sunca dobro poznaju oboleli od bronhitisa ili reumatoidnog artritisa. Na farmaceutske sintetičke proizvode neću da trošim reči.

Može se, dakle, samo naslutiti šta se događa kada se zdrava, vitalna, "jaka" krv, nađe u bolesnom organizmu. Prvo dolazi do burne reakcije organizma na nametnuto "zdravlje", jer vitalna krv postavlja "zahteve" i kreće u napad na sve što nije zdravo. U suštini, napada domaćinovu bolesnu – krv.

Prošlo je skoro dvadeset godina od eksperimenta pod vođstvom dr Veljka Veljkovića i dr Radmile Metleš iz Vinče. Tada je od 600 vojnika izvanrednog zdravlja uzeto "zdravlje" – krv, odnosno krvna plazma – namenjeni HIV-pozitivnim osobama. Po završenom istraživanju, objavljeno je da su postignuti izvanredni rezultati, potom su i javno publikovani, pomenuti naučnici su zatrpavani lovorikama a moj poznanik dr Vladimir Ajdačić je dobio izvanrednu priliku da izbriše iz sećanja neuspeh knjige "Nauka kao bajka" sazivanjem brojnih pres-konferencija i objavljivanjem bajkovitih članaka u "Večernjim novostima" i "Politici". Priča se svodila na to da su naučnici iz Vinče pronašli lek za sidu uz pomoć kompjutera i matematike.

Istina je, na žalost, sasvim drugačija. Naravno i efekat. Otprilike, kao kada bi u vakcini umesto mrtvih bili uspavani virusi. Odnosno, kada bi umrtvljeni virusi velikih boginja u vakcini umesto da stvaraju imunitet izazivali – variolu. Nešto slično priči o novorođenčetu koje iz nekog razloga ne može da pije majčino mleko (npr. majka nema mleka). Kada bi se detetu umesto dvotrećinski razblaženog mleka sa najmanje masnoće na cuclu dala pavlaka, u najboljem slučaju bi se razbolelo.

Ponet istraživačkom radoznalošću ili nečim drugim, tek, dvočlani tim iz Vinče sproveo je istraživanje na velikom broju pacijenata. Pogrešan način (eksperiment) da se dokaže nešto sjajno, epohalno. Dobra namera je urodila neželjenim ishodom ili što bi rekli Latini – put do pakla je često popločan dobrim namerama.

Zašto proba na bilo koju bolest nije vršena na životinjama? Ili na jednom, dva pacijenta-dobrovoljca? Možda bi serum reagovao na neke druge bolesti nepovoljno. Postoje i oboljenja prema kojima bi takav serum bio efikasan. Na TBC, recimo, gde je jačanje krvi neophodno. To važi samo za klasičnu tuberkulozu. Ali, kao prateća bolest kod side se javlja MAC (mycobacterium avium complex). To je nova tuberkuloza kod koje, klasične terapije poput tuberkulostattika, dovode do fatalnog ishoda.

U svakom slučaju, doziranje je moralo da bude izuzetno obazrivo. "Kap po kap", zatim sačekati dan-dva. Ili, na primer, rastvarati pola kubika plazme na pola litra fiziološkog rastvora. Mnogo toga dakle, samo nikako ono što je učinjeno: intravenski ubrizgavati 1000 ml sveže smrznute plazme sa anti-VIP/NTM antitelima!?

Pacijenti su stradali već nakon 24, 48, eventualno 72 časa. Jedinu pacijentkinju koja je preživela taj pakao, odveli su u Rim i prikazivali je kao "čudo". Doktor Jeftović se javno hvalio da ju je on izlečio. O njoj su pisali dr Veljko Veljković i dr Đorđe Jeftović u knjižici "Fizičko vežbanje u preventivi i terapiji HIV-infekcije i raka" na stranama 28 i 29.

Posle "terapije od 1000 ml" pacijentkinja mi je u dve, od nekoliko poseta, opisala užasnu surovost tretmana. Još uvek čuvam dve jednoiposatne kasete snimljenog razgovora za njom. Ona ga je prva i okarakterisala kao pakao. Majka ju je gotovo na kolenima molila da se meni obrati za pomoć. Bilo mi je potrebno dve godine da se izborim za njen život. Organizam joj se bukvalno raspadao od patogenih mikroorganizama, pre svega kandide i mikoplazmi. Posle terapije Todoxin-om oporavila se ali je ostala trauma od AZT-a i smrznute plazme uzete od 600 vojnika.

 Njoj su, podrazumeva se, poznata i imena ostalih HIV/AIDS-pacijenata koji su dobili plazmu ali nisu imali sreće (snage) da izdrže pomenuti "epohalni lek koga su dr Veljko Veljković i dr Radmila Metleš pronašli uz pomoć kompjuterskih sistema i čiste matematike", kako reče dr Vladimir Ajdačić. Umesto da se manu ćorava posla ako se već ne stide dobijenih efekata odnosno rezultata, neki od pomenutih "eksperata" su najavljivali da će i SARS lečiti na isti ili sličan način!?

Dr Veljko Veljković i dr Radmila Metleš su, pod pritiskom dr Vladimira Ajdačića i novinara „Politike“ Slavka Stojiljkovića, brzopleto izveli pravi udar. Može se verovati u dobru nameru lekara (nešto teže tehnologa i fizičara), ponuđeno rešenje je moglo da se okarakteriše čak i kao inventivno, pod uslovom da se radilo, kao što to radi na primer Todoxin-ova naučna grupa. Preciznije, početna ideja je istinski bila inovativna, ali odjednom ubaciti (dati) veliku količinu plazme i faktora krvi zdravih vojnika u zamorenu i zagađenu krv HIV/AIDS-bolesnika, u najmanju je ruku bilo brzopleto i nesavesno.

Prilažem prevod sa engleskog jezika informativnog teksta dr Veljka Veljkovića koji jasno pokazuje da finalno izvođenje u potpunosti odstupa od prvobitne ideje. Dobio sam ga od pomenute pacijentkinje:

"Glavna svrha NTM terapije je da pomogne HIV-pozitivnim osobama širom sveta da obezbede sopstvenu i pristupačnu terapiju koja može da spreči napredovanje bolesti.

Serum HIV-pozitivne osobe sadrži prirodna autoantitela (anti-NTM antitela) koja stupaju u reakciju sa delom HIV-ovog omotača odgovornog za infektivnost virusa. Smanjenje koncentracije antitela je u tesnoj vezi sa napredovanjem bolesti.

Klinički eksperiment izveden na jednom pacijentu u ARC stadijumu pokazao je prolongirano (produženo) terapeutsko dejstvo (godinu dana po završetku terapije) transfuzije ljudske plazme obogaćene anti-NTM antitelima. Rezultati dopunske studije na serumima dobijenim od HIV-pozitivnih pacijenata, u različitim stadijumima bolesti, otvorili su mogućnost autoterapije HIV-pozitivnih pacijenata baziranoj na autolognoj transfuziji plazme..."

Šta posle gotovo dvadeset godina reći roditeljima dece stradale od posledica pomenutih eksperimenata? Ništa utešno. Objašnjavati da su zbog nepažnje, gluposti i samouverenosti ali u dobroj nameri, iz nehata stradala njihova deca, slaba je (ako je uopšte) uteha. Rekoh, put do pakla je često popločan dobrim namerama. Bolje je ne govoriti. Ćutati. I uvek imati na umu da dobre namere valja potkrepiti proverenim metodama i realno mogućim pozitivnim ishodom. Dobro smišljena ideja je, ipak, samo ideja. Treba još dosta toga uraditi da bi bila i efikasna.

Interesantan i istovremeno tužan podatak je to da su depresivni i organizmi u izuzetno teškom zdravstvenom stanju duže (mereno u satima i danima) izdržavali pomenut tretman, pre svega zahvaljujući manje burnoj reakciji. Oni, međutim, čiji je imunitet bio snažniji i koji nisu imali oportunističke infekcije, reagovali su burno i vremenski kraće izdržavali svakodnevnu (često samo jednu) intravensku transfuziju "plazme snova" od 1000 ml.

Kada bi još jednom bio izveden isti eksperiment na potpuno zdravom čoveku od čije se krvi takođe može načiniti istinski jaka i zdrava "krvna bomba", gotovo je sigurno da ne bi živeo duže od 24 sata. Šta više, najverovatnije bi okončao ovozemaljsko bitisanje već posle nekoliko časova. Jednostavno bi pukao, eksplodirao. Ne bi mu pomogla ni kompjutersko-matematička egzibicija dr Veljka Veljkovića i dr Radmile Metleš, baš kao ni reklame dr Vladimira Ajdačića.

Krv ne mora obavezno da bude "jaka", "zdrava", što podrazumeva što veći broj crvenih krvnih tela. Reč je o zabludi. "Razvodnjena" krv će mnogo bolje funkcionisati u umornom organizmu. Šta je, zapravo, uloga krvi u organizmu? Da ga hrani, iz njega sakuplja toksine i izbacuje ih napolje. Da li je za to neophodna "jaka" krv? Analogno ovom, može se postaviti i pitanje: šta će se dogoditi sa sijalicom od 40 vati ukoliko se priključi na izvor električne energije koji pokreće teške industrijske mašine? Odgovor se, valjda, sam nameće.

Krvna tela iz zdrave plazme su u pomenutom slučaju, dakle, "bahato" zašla u "učmalu" i bolesnu sredinu uništavajući takoreći sve pred sobom kako bi sebi obezbedila životni prostor ne sluteći da će joj upravo to "doći glave". Bolesnoj krvnoj "bari" bi više koristila jedna boca slanog ili slatkog fiziološkog rastvora, koliko da se krv malo pročisti, razredi, operu zidovi krvnih sudova.

Naravno, svaki organizam je drugačije reagovao. Negde je zdrava plazma burno napadnuta, u drugom organizmu nije bilo "pomame", treći je to tiho "pregurao". Sve u zavisnosti od trenutnog stanja organizma-domaćina. Da li je krvno tkivo sa tuberkulozom, hemofilijom, PCP-om itd, šta je ubačena plazma sve napala i kojim intenzitetom…

Eto, sve se to događalo u ravni medicine, eksperimenta, naučnog rada. Ni u svakodnevnom životu, međutim, nije bilo manje burno. Dr Vladimir Ajdačić je više proveo vremena samnom, u mom stanu, nego sa svojom suprugom i majkom koju sam takođe lečio. Tražio je da mu iscrpno pričam o tome kako pronalazim i proizvodim preparate, putujem po svetu, ostvarujem kontakte sa najvećim naučnim i zdravstvenim institucijama, kako uspevam da me domaćini, gde god odem, milom ili silom nastoje da zadrže. Posebno ga je iritiralo kad besplatno dajem preparate. Stalno je ponavljao: "Hoću da te podržim da se Todoxin skupo naplaćuje. Vidim sebe kako vozim 'rojsa' kroz Beograd!"

To i liči na Ajdačića. Mnogi ga kao takvog i znaju. Ipak, makar i od njega takvog kakav jeste, bilo je previše kada je celokupan moj rad iz oblasti HIV/AIDS-a, od 1985 godine, pripisao – dr Veljku Veljkoviću i dr Radmili Metleš. Pa, oni u to vreme nisu ni postojali u svetu nauke. Acta est fabula11. Dr Vladimir Ajdačić je istog časa krenuo da puni člancima "Večernje novosti" i "Politiku" i daje intervjue na sve strane. Dr Veljko Veljković i Radmila Metlaš nikada nisu reagovali, još manje bilo šta od toga demantovali. Zašto i bi, kad im je godilo. Došlo im i lepo i milo. Blistali su puni sebe od sreće i neočekivano pridošle "pozajmljene" slave.

Jednom prilikom u prisustvu Vladimira Ajdačića, sećam se, poveo se razgovor o dr Saleviću, Titovom lekaru koji je uzeo krv odnosno plazmu od 60 davalaca, napravio „vakcinu“ protiv herpes zostera. Ne proverivši prethodno krv davalaca, „vakcinu“ je počeo da primenjuje i kontaminirao je izvestan broj pacijenata. Ljudi nisu znali šta ih je snašlo, a bilo je i sumnji u neverstvo. Pacijenti su sa čitavim porodicama dolazili kod mene, bar da razjasne o čemu je reč. Sećam se jedne pacijentkinje sa ocem, majkom i mužem. Satima su sedeli kod mene. Muž se sve vreme šetao nervozno, otac i majka bili uplašeni, a pacijentkinja tiho pitala da nije možda HIV „zaradila“ pre udaje. Odbio sam takvu mogućnost jer se ne prenosi intimnim kontaktom, ali uzrok smo morali da pronađemo.

- Ne mogu da verujem da se u poslednjih desetak godina niste baš ni jednom vakcinisali – obratio sam se uplašenoj ženi. – Sve ukazuje upravo na to.

- Kako da nije – trgla se majka iz duboke zamišljenosti. – Primila je vakcinu protiv herpes zostera! Pitala me je za mišljenje i složila sam se sa tim. Zar se ne sećaš?

Konačno, rešenje. Herpes zoster je stub, temelj, najopasnijih oboljenja. Zbog toga se insistira na varičeli da bi prešla u zoster. Kad se dete vakciniše protiv varičele, postoji izvesna mogućnost pojave zostera. U tome leži tajna onih pet do sedam posto HIV-pozitivnih pacijenata koji nisu oboleli a koje zloupotrebljavaju instituti i infektivne klinike kao „živi dokaz ispravnosti“ sopstvenih pogubnih terapija. Zbog ovakvog stava sam mnogima postao „trn u oku“. Potom su domaće lekarke krenule u svet da provere imaju li herpes zoster. Jeste da dr Todor Jovanović „stalno nešto izmišlja“, ali za svaki slučaj. Dakle, iako se ne prenosi intimnim kontaktom, herpes zoster neophodan. Da je drugačije, noćne dame hamburške luke bi odavno bile zaražene. To sam tvrdio i u Kelnu, Hamburgu, Diseldorfu. Moralo bi mnogo krvi da isteče sa jedne strane da bi takav prenos postao moguć. A to se nije dogodilo. Vaginalna sluzokoža čuva tajnu „ubica“ HIV-a.

Nije, znači, ništa drugo ostalo do da pozovemo pomenutog Titovog lekara i zatražimo mu bar jednu ampulu „vakcine“.

- Šta će vam? – ljutito je upitao.

- Zovem u ime pacijentkinje... – slagala je nesrećna žena. – Neophodne su mi dve ampule za tetku koja živi u Kanadi a koja je dobila zoster.

- Nije nego! – odbrusio je i pre nego što je zalupio slušalicu dodao – Znam da hoćete da ispitate vakcinu. Ne zovite više!

Nesvesno se odao. Jasno je da nije namerno uradio, ali ljude je zarazio. I to one koji su primili vakcinu protiv herpes zostera pripremljenu od 60 dobrovojnih davalaca krvi odnosno plazme. Ispostavilo se vojnika, u čije savršeno zdravlje niko nije sumnjao. Dovoljno je, međutim, bilo da samo jedan bude HIV-pozitivan pa da se Pandorina kutija otvori i bolest raširi munjevitom brzinom.

Vladimir Ajdačić je, dakle, čuo ovu priču od mene, ali je pitanje koliko je i razumeo. Jer, dodao sam, ko nema ovaj virus ili njegovo telo sadrži izvesne specifične supstance, može da se inficira ali ne i oboli. To može da bude uporedna vakcina, zato što je herpes zoster umešan u smrtnosnu igru side. Sa „pobrkanim lončićima“ u glavi, Ajdačić je otišao kod Veljka Veljkovića i najverovatnije kao svoju ideju ispričao ono što je čuo od mene.

Epilog?

Kao da gluposti nije bilo dosta, Veljko Veljković i Radmila Metleš su prevarili i rimsku Infektivnu kliniku tvrdeći da su izlečili 1.200 pacijenata. U jednoj verziji „zatvorenika“, u drugoj samo „pacijenata“. „Sopstveni“ metod su nazvali „pasivna imunizacija“ iako je već bio poznat u tretmanu herpes zostera a za sidu apsolutno neprimenjiv. Poverovavši u priču, Italijani su ih ugostili. Preciznije, sa Veljkom Veljkovićem su se pozdravili i odmah ga ispartili kući, a Radmilu Metleš prihvatili i saslušali „kako se barata virusima“ što je, inače, naučila od dr Marine Bujko. Ipak, preuzeli su njihov „sistem“ lečenja. Sistem zbilja može da funkcioniše, ali ne takav i ne na taj način. Naročito ne efikasno koliko su tvrdili. Jer njihov „lek“ je zauvek uspavljivao ionako iscrpljene pacijente. Posle su novine objavile da su izlečili dva pacijenta. Gde su ostali koje su lečili? Zatim je ostao jedan. Ona nesretnica koju sam na mišiće izvukao Todoxin-om.

Ni tu nije kraj gluposti. Uspeli su da prevare i ugledni medicinski časopis „Vaksin“ koji je u uvodniku izneo da su „dosadašnja trogodišnja traganja zabasala u slepu ulicu“. Kako sad tri? Pa, pomenuta ekipa je govorila o „deset godina istraživanja u kojima nisu naišli na razumevanje osim kod 'Politike' koja ih je podržala“. Evo kako. U broju od 28. februara 1993, ispod naslova „Jugosloveni upozorili, Amerikanci prihvatili“ podnaslov glasi: „SZO i Nacionalni institut za zdravlje SAD ozbiljno shvatili upozorenje naših istraživača dr Radmile Metlaš i Veljka Veljkovića da je traganje protiv side na pogrešnom putu.“ Nije valjda!? Zanimljivo. Gospodi iz Nacionalnog instituta sam to stavio do znanja još pre pet godina. Tri godine kasnije i overio ugovorima!

Na stranu i „Novosti“ i serija članaka u aprilu 1994, ali pomenutih deset godina su bile – moje godine! „Oteo“ mi ih je Vladimir Ajdačić obećavajući seriju tekstova o onome kroz šta sam u tom periodu prošao. Okrenuvši ćurak naopako sve je njima pripisao i prepisao, a deo i Infektivnoj klinici. Onako. Gratis. Miroslava Radmana je, međutim, častio sa mojim neobjavljenim intervjuima. Valjda da se oduži za poklonjenu titulu profesora. Da, titulu.

Nakon svega, Ajadčić je držao konferencije u Pres centru, a ja satima ubeđivao ucveljenu rodbinu da ne čini glupost i ne ide da se sveti za nesreću sopstvene dece. Uz to sam im obećao da im deca neće biti zaboravljena. Svakih pet godina ću obilaziti televizjske stanice i javno govoriti o njihovom stradanju.

Dr Radmila Metlaš i danas radi u Vinči, a „ekipa“ je dobila novac za modifikovan program. Već celu deceniju leče pacijente, samo, nikako da ih vidimo.

Kako ga nikad ne drži mesto a uvek je pun ideja, dr Ajdačić se potom bacio na organizovanje promocija i „trućkanja“ o pronađenem Svetom Gralu, leku budućnosti, sida po njegovim rečima nije imala baš nikakve šanse „jer on nikada nije pogrešio i sve se ostvarilo što je rekao“. Zatim je jurio od Vinče do Infektivne klinike i zakazivao pacijentima da dođu i kad su mogli i kad nisu mogli „na ispitivanja“. U „Novostima“ je 1994. obnarodovao:

- „Istraživači iz Vinče opaku bolest savladali lukavstvom...“ – Nije lukavstvo nego čiste laži i smrtonosna plazma!

- „Sidu savladala krv zdravih ljudi...“ – Nije sidu, nego obolele!

- „Posle šest meseci broj antitela CD4, zaduženih za odbranu organizma od napada virusa, utrostručio se na 500, što nikome nije uspelo...“ – Meni je odavno uspelo. Vladimir Ajdačić mi je svedok!

- „Znači, najvažniji deo proteina HIV-a, gp 120, skrojen je tako lukavo da oponaša čuvare čovekovog imunog sistema. Lažno se predstavljajući, izbegava prepoznavanje... – Isto kao kod mene, s tim što ne prikazuje kompletnu sliku obajvljenu u mojim knjigama!

- „Metode lečenja i vakcine protiv HIV-a izmiču iz ruku...“ – Meni ne. Već sam pisao pisma Liku Montanjeu i ostalima da vakcine neće biti.

- „...dok nije nađeno nijedno neutralizujuće dejstvo na tzv. primarnim izolatima virusa... čuo se samo jedan glas nade. Barbara Pots... iz Njujorka, iznela je primer da je krv jedne osobe, prethodno vakcinisane UBI vakcinom, neutralizovala primarni izolat... Zaključak je poražavajući... To su još ranije znali naši istraživači dr Veljko Veljković i Radmila Metleš... Međutim, Amerikanci ne odustaju, samo odlažu masovnu vakcinaciju...“ – Rekoh, o tome sam već pisao Liku Montanjeu i ostalima. Nikad neće napraviti vakcinu jer ne razumeju mehanizam delovanja!

- „Došli su do saznanja da krv obolelih od side oskudeva u jednom proteinu...“ – Jel'? Nema viška? Sad je oskudica? Da nije herpes zoster?

- „Mada je prerano da se bilo šta kaže o vrednosti ove metode u ispitivanju, neću pogrešiti ako tvrdim da ono što je do sada postignuto predstavlja vrhunski domet nauke.“ – E, to nije lepo. To je bilo namenjeno meni u mojoj kući. Imam snimljeno na kaseti...

- „Vakcina protiv side – između nade i mogućnosti...“ – Ma nije moguće! Kad sam to govorio mnogo pre njih, bio sam šarlatan. Srećom, čuli su me u Londonu, Stokholmu, Rimu, Vašingtonu, Berlinu...

A gde je prim. dr sci. Todor Jovanović, to jest ja, u ovoj priči?

Danonoćno sam dežurao, a moja deca, Dejan i Mila čiji je deda bio jedan od osnivača Instituta za majku i dete, kuvali kafe obolelima i slušali njihove ispovesti. Objašnjavao sam šta se dešava, ponekad i bukvalno urlao, ali me niko nije čuo. Neki su hteli da imaju više obolelih da bi dobili više opreme, reagenasa, sredstava, da bi potom otvorili veću porodičnu laboratoriju i najviše naplaćivali usluge. Šta se događa sa HIV-om, baš nikoga nije bilo briga!

Šta više, moje izlečene pacijente su nastojali da „eliminišu iz života“ za 36 do 72 sata. Jednog za drugim. Slava i para su im bili iznad svega, a prilika idealna. Kad niko ništa ne zna, sve je moguće. Sami lekari su mi govorili o „moguće inficiranoj plazmi“ i „nikakvim efektima aktuelne terapije“.

Podsećam, još 1987. sam završio prvih dvadeset pacijenata a do 1994. imao potpisane ugovore sa Nacionalnim institutom za kancer SAD. Uzalud sam do tada više od tri godine čekao da svoja otkrića saopštim domaćoj stručnoj javnosti. Obraćao sam se Akademiji nauka, Medicinskom fakultetu, Srpskom lekarskom društvu... Svuda sam bio „sumnjiv“:

Jedino je Vladimir Ajdačić od tog čekanja imao koristi. Brižljivo je beležio sve što radim i govorim. Ne sumnjam da bi mi njegove pribeleške dobro došle sad kad pokušavam da se setim vlastitog života. Bio je pedantan. Zato neću ovom prilikom da insistiram na TV emisiji u kojoj je izjavio da je čuveni Pavle Savić bio za njega „sve i svja“ a ovaj uzvratio pred jednim novinarom da „Ajdačić zna fiziku koliko i moja pokojna baba“. Još manje su važni njegovi poslovni poduhvati u Torontu gde se predstavio kao super-stručnjak jedne od najboljih laboratorija u zemlji koju su svrstavali u sam svetski vrh po nuklearnom potencijalu. Ukratko, najurili su ga isto kao i oni, nešto kasnije, iz Graca. S tim što su mu u Austriji zapretili i policijom.

Nisam se previše uzbuđivao ni kad je gore pomenuta grupa saopštila 1994. godine da je do svojih otkrića došla „još 1987“ ali, eto, ćutala o tome, iako sam upravo te godine objavio vlastita saznanja o virusu side i to potkrepio sa prijavom dvadeset izlečenih pacijenata. Moj lični „notar“ je, rekoh, sve pažljivo beležio. I prenosio. To nisam rekao. Po njima, Amerikanci su tri godine (posle njih) otkrili isto. E, Todor je pre svih njih znao sve. „Intervju“, 1987.

Nije mi zasmetalo ni što su išli na „potpis ugovora“ tamo gde sam ja još 1991. godine ugovore potpisao. Zašto? Pa, zato što su ih tamo ismejali i isterali. To nije smešno. Isto kao što je direktor Karolinskog instituta, prof Sven Briton, izbacio Miroslava Radmana koji je hteo da potpiše ugovore za moja otkrića sa institutom sa kojim sam ih imao već potpisane. 

         Karolinski institut je taj koji daje zadnju reč kad treba da se dodeli Nobelova nagrada za medicinu, molkeularnu biologiju, itd. Direktor Karolinskog instituta Sven Briton jednog posle podneva priča sa mnom i ja kažem da mi ne treba novac. On insistira da tražim koliko mi treba. Sida je nerešiv problem.

         Rekao sam mu da i on zna mnogo o sidi, budući da radi kokultivaciju i zato sam došao do njega. To je metoda koja može da razotkrije sve sastojke virusa side. Tražio sam da svaki put druga doktorka ide sa mnom na ručak. On je javio i Pasterovom i Kohovom institutu i prof. Zoričiju sa rimske infektivne klinike, kome sam već pisao i tražio prijem. Rekao je prof. Zoričiju da me je već sutradan zvao kod sebe kući na rođendan moje unuke, što se ne događa. Prof. Jondal me je vozio kod prof. Britona. To je ljudskost i toplina.

          Te 1991. godine su i u Betezdi imali napismeno moje viđenje mehanizma delovanja ali i grafikone nakon ispitivanja delovanja Todoxin-a na koje sam više nego ponosan.

Nisu znali ili nisu hteli da znaju da su krenuli stazama kojim sam odavno prošao.

Nije me pogodilo, mada mi iskreno nije bilo pravo, zato što se nakon velikog publiciteta u vezi bolesti Medžika Džonsona danas, posle više od dvadeset godina, on i njegova bolest ne pominju. Šta se desilo? Zar ga nisu živog oplakivali? Ko mu je pomogao, izlečio ga? Ni reč. Ono o čemu novine ne pišu a televizija ne pravi emisije, nije se ni dogodilo. Zar ne? A šta je sa Pajdom Valeri, najboljom zabavljačicom u NBA ligi? Ko je ona? Razumem, u redu je.

Da ne nabrajam dalje. I ovo je previše. Ali, što kaže ona stara: što me nije ubilo, ojačalo me je. Nisam uživao slušajući da je neko naš izbačen odnekle, naročito ako je taj (naš) pokušao da uradi nešto nečasno. Recimo, da poturi moj ili rad nekog drugog kao svoj. Bilo mi je žao kad su se srozavali pred sobom i celim svetom pravdajući se nepovoljnom političkom klimom ili da su zbog politike izbacivani iz poznatih naučnih ustanova „jer da smo bili članica međunarodnih asocijacija... truć, truć, trućkanje... sve bi bilo u redu“. Kao, sankcije su ih sprečile. Nije nego. Oba moja rada su prihvaćena upravo u to vreme. Valjda su me zato proglašavali šarlatanom?! Ili „pozajmljivali“ moje ideje? Ili se ispod mojih radova potpisivali?

Ipak, Vladimiru Ajdačiću nije bilo teško da prilikom slučajnog susreta insistira na nastavku saradnje. Posle svega! Zbog takvih osoba i takvih životnih stavova su me ne jednom pitali u inostranstvu – kakav ste vi to narod kad toliko loše govorite jedni o drugima? Zaista, kakvi smo? Zar je moguće da profesor poput dr Paulija bude oduševljen mojim znanjem, istim onim znanjem zbog koga su neki pokušavali da mi pripišu šarlatanstvo? Srećom na njihovu nesreću, samo pokušavali.

Poentu pomenute tragikomedije ne tako davno sam pročitao u jednom beogradskom dnevnom listu: pomenuta dva naučnika i njihov glasnogovornik više ne pominju sudbinu osobe koju su vodili "na prikazivanje" u Rim, ali zato najavljuju nameru da istom terapijom tretiraju grip, ebolu i još neke druge bolesti?! Uzgred, primena zdrave krvi u lečenju HIV/AIDS-a, što je bila i suština pomenutog eksperimenta dva domaća naučnika, odbačena je još 1988. godine u Stokholmu na Kongresu o AIDS-u. Narečeni eksperti očigledno nisu čitali stručnu literaturu, čak ni sa zakašnjenjem od šest godina!

U mojim stavovima, s druge strane, naročito kad je reč o struci, do danas se ništa nije promenilo. Što sam govorio juče, to govorim i danas. I, evo, pišem. S tim što sam ponešto i naučio. O ljudima. O naučnicima i „naučnicima“. Ali ako ćemo pravo, znam i ja za „velikog brata“. Kod nas se to kaže – odakle vetar duva. Jedno je ipak neosporno: sve što se sa ovih prostora pozitivno dogodilo u vezi borbe protiv „kuge 20. veka", poteklo je iz Todoxin-ove laboratorije!

Ali, kažu, sve što se dogodi, moralo je tako da bude. Ko zna zašto je to dobro… Ja znam. Pomenuti "niz sličica iz života" pomogao mi je da shvatim svu snagu izraza – intelektualni lopov. Dr Vladimir Ajdačić je tipičan primer.

Bogu hvala, nešto je i ostalo. Duh, ideje i rad. Pametnome, sasvim dovoljno...

11) Igra je dovršena.

12) Amicus Plato, sed magis amica veritas!

Mnogi ljudi misle da znaju šta je tajna života, misle da nešto znaju, ali često ne znaju da «saberu dva i dva» i često morate da im kažete: baci pogled ovde, tamo, tu i na kraju ako neko ne može da vidi ništa i pored usmeravanja, ne možete mu  ništa objasniti.

 

Nobelovac Leon Lederman u svojoj knjizi „Čestice Boga“ opisuje traganje za elementarnom česticom. To je „karika koja nedostaje“ i pomoću koje bi se došlo do formule života koja bi mogla da stane na jednu česticu.

Između ostalog, navodi da je Njutnov zakon gravitacije fundamentalan i da je on sveo svem preko pada jabuke do orbita planeta i stvaranja galaksija na formulu da je sila jednaka masi puta ubraznje.

Prema Ledermanovoj teoriji, Higsova čestiča, tzv. Higsov bozon stvara Higsovo polje koje iskrivljuje sva dosadašnja merenja ostalih primarnih čestica. On kaže i da bi otkriće ove čestice pomoglo da se spase svet i da se nađu odgovori kako da „zapušimo“ ozonsku rupu ili obrnemo proces globalnog otopljavanja.

Ova Ledermanova teorija ima brojne nedostatke. Prvo, formula da je sila jednaka masi puta ubrzanje je neodrživa. Nije u redu ni obrnuto. Koja sila?! Dovoljan dokaz je to što sam uspeo da izazovem gravitaciju u antigravitaciji.

Zatim, šta je masa? Ako može da se izaziva, „klik-klak“, čas je ima, čas je nema. A šta je ubrzanje, ako se isključi gravitacija?

Higsova čestica „Božija“ i fotonske, energetske strukture su skoro iste. Kvalitet mase sunca u svemiru se razlkuje. Osim toga razliku čini i njihova starost. Sva sunca u svemiru predstavljaju jednog jedinog Boga.

Postoje samo Bogovi, božanstva. Ne postoje anđeli. Tu se misli na sunca. Svaki univerzum ima sunce i svako sunce je Bog za svoju teritoriju.

Naš Bog nam daje energije koje ne umemo da iskoristimo, koje nismo iskoristili do sada. Imali smo vrlo kvalitetne energije, ali su one počele da zastarevaju. I umesto da deluju, da oporavljuju ljude, umesto da nas Sunce greje, ono stvara bolesti – melanome i sl. Organizmi su loše sastavljeni. Organizmi ne napreduju. Pre svega, digestivni i urogenitalni trakt je neadekvatan za stanje naše Planete.

Trebalo je već da se izdvojimo daleko od svega, a ne da se vučemo i dopingujemo raznim mikroorganizmima. Najvažnije je  da se, upotrebom polio vakcina, vraćamo desetine hiljada godina unazad. To niko ne sme ni da izgovori. A jedna grupica koja misli da je nešto uradila, zapravo nije uradila ništa.

Moramo da shvatimo da je naše Sunce takvo kakvo jeste i dokle je stiglo, dobro je. Onda i dragi Bog se sažalio ili je hteo da nam pokaže da treba da idemo napred, a ne samo da osvajamo. Da ide jedan Rimljanin „štapom i kanapom“ na britansko ostrvo. To je ludost! Mesto da razvijamo nauku, tehniku, pre svega medicinu. A ne da lekare svakodnevno hapse, zato što otimaju. To je grupica od 15 do 20%.

Ekspanzija čovečanstva koja je u toku je kvantitet, ali ne i kvalitet. Sve zaostaje. Čak i Sunce koje imamo je, po veličini, snazi, efikasnosti, lekovitosti, u velikom zaostatku za svemirom. Ljudski rod treba da napreduje, a ne da se vraća unazad prema šimpanzama.

Da se vratimo Suncu. Sunce je efikasno, delotvorno i zdravo, ako ima svoju snagu, jačinu. Ako taj kvalitet prati čovečanstvo, čitav biološki i nebiološki svet, možemo da se nadamo nečemu. Ali, čovečanstvo je zaostalo za kvalitetom Sunca. Sunce se muči, zaklanja, maltretira. Zato je trebalo da se pojavi Bogo-čovek, da čjudima ukaže na pravi put, da se žrtvuje. To nije vredelo. Postalo je još gore.

U biologiji, do sada nisam naišao ni na jednu teoriju koja govori o značaju fotona za ćeliju. Govori se nešto malo o tome u oblasti fotosinteze, ali su sve ostale ćelije, anaerobne i aerobne, izuzete od ovakvih objašnjenja.

 

Fotosinteza se odvija uz pomoć Sunca, sunčevog zračenja. Sunčeva energija je neka vrsta božanske energije. Za Zemlju je sunčeva energija božanska energija. Svako zrnce u svemiru je od božanske energije. Sva sunca iz svemira su jednaka po kvalitetu, snazi... Količina, veličina mase je jedino po čemu se razlikuje bezbroj sunca u univerzumu.

Fotonska energija nije božanska, ali je važna za fotosintezu, stvaranje života, za „skeniranje“ i  opravku ćelijske strukture. Oni, znači, otkrivaju greške unutar ćelije i spolja, omotač, i regenerišu ćeliju.

Dupla funkcija fotona, kao nosioca energije i nosioca informacija, tajna je, verovatno, i za filozofska razmišljanja.

 

Fotoni su velika priča. Svaki korak koji se ode dalje u otkrivanju fotona jeste korak bliže Bogu i bliže objašnjenju, ne baš stvaranja sveta, ali onom duhovnom i duševnom – živim i neživim bićima.

Poznato je da ima 50 hiljada univerzuma. Samim tim i foton mora da ima raspon 1 – 50 hiljada jedinica. Zašto je božanska čestica neuhvatljiva? Zbog svoje veličine 1 – 50 hiljada i nazad. Tih 50 hiljada delića mogu da s ezgusnu u jedan foton i taj foton predstavlja Božiju česticu.

Mora da postoji neko među telo, između energije i fizičke materije. Mora da postoji neko među telo, da bi materija i energija prelazile jedna u drugu bez problema. Na koji drugi način bi se to uopšte odvijalo? Mi ne možemo da gledamo, ne znam kojim božanskim putem, nego objektivno i realno, fizički i fiziološki. Na koji način bi materija oživljavala, na koji način bi oživeo plod koji će postati čovek, zec ili  buba švaba i na koji način bi on umro?

Znači, postoje te ćelije koje se sele levo, desno i koje mogu da se transformišu iz energije u materiju i iz materije u energiju. Ali, one su toliko suptilne, one su ne samo toliko sićušne, nego su i toliko eterične, da su skoro nestvarne. Deluju kao da ih može uništiti i najmanji pritisak, a one su zapravo toliko neuništive i stalno se transformišu. Kao i duša koja je polueterična.

Stari narodi su im se molili sa puno prava i razloga. Maje i Inke su, uvek kad su se nalazili pred velikim izazovima, koji ne zavise od čoveka, već od moćnih sila kojima ne možemo da se suprotstavimo, molili za pomoć i da prime žrtve. Čovek kad prinese žrtvu, u izvornom i pravom obliku, kad prinese nešto što mu je izuzetno drago, nešto najvažnije i najsvetije da bi umilostivio silu neće to psotići. Duše znaju same da će žrtve biti uzaludne. Ali, će žrtvovati i svoje rođeno dete.

A ta polueterična bića koja žive svuda oko nas su u toj meri promenljiva, da mogu da se pretvore u bilo šta. To nije isto što i pretvaranje materije u energiju. To nije živa materija. Neće živa materija da se pretvori u energiju. To je samo jedan izuzetno suptilan deo. To je ono što čini auru, ono što prožima auru. Aura prožima ljudsko telo i može da se oslobodi simbioze sa njim, podigne se i izađe.

Ali, praklice, sorabi će ostati jer imaju svoju ulogu u toj napuštenoja materiji, koja će sa razlogom opet davati neu energiju, koja će hraniti nešto, koja će održavati, raditi, a DNK poruka o njenom postojanju će ostati u vidu hologramskog fotonskog zapisa.

 Duša će živeti i dalje jedan ljudski vantelesni život. Nikako ne bi trebalo da zaboravimo da  život posle smrti nije nikakav božanski, već veoma ljudski život. Čovek je tamo među anđelima, koliko je i ovde bio. Tamo su ljudi na gomili, u s kupovima. Žive u slici svoga ambijenta dok su bili živi. Imaju slične odnose, samo su odlobođeni materijalnih potreba – hrane i borbe za egzistenciju. Ali, ono što zovemo, međuljudski odnose ostaje i dalje. Ostaje i jena veoma važna stvar, a to je ljubav.

Ovde se ne misli na ljubav među polovima i oni se vole, ako se vole. Reč je prosto o onoj velikoj ljubavi koja se emituje iz energije i prosipa okolo na druge ljude, životinje, biljke, čak i ni na šta – na ideje i vizije. Svega toga ima. To je velika iluzija da će se čovek sresti sa Bogom. Neće, ostaće ili usamljen ili će se srsti sa drugim ljudima koji su mu poznati ili nepoznati, sa nekima koji se čak nisu ni rodili . Što je najčudnije za ljudske ideje na Zemlji, tamo nema ljudskog veka - rođenje, starenje, smrt. Tamo je sve jednako.

A kakav je donos čoveka u odnosu na sorabe, mitohondrije, fotone? Postoji li uticaj ili nešto drugo? Na njih može da utiče samo nešto što je veliko. Pitanje koliko bilo ko može da utiče na njih svesno i sa nekom idejom. Pre će biti da na te elemente života utiču neke kosmičke stvari i to one kosmičke stvari koje se realizuju po površini planeta, po površini nebeskih tela. Znači, koji idu kroz etar i tu se negde „zalete“, dođu na prepreku i na toj prepreci nekad rade nešto dobro, nekad nešto zlo. Ali, u svakom slučaju, mogu da deluju na te fluidne elemente bića i da izazovu neke bolesti ili da izleče neke bolesti.

Svaki čovek je sklon nekoj vrsti bolesti. Sve te bolesti su, ipak, psihogene. Čovek nosi potencijal bolesti, da bi ponekad rešio svoje životne probleme ili da bi pobegao iz tela ili zato što mu je telo postalo neupotrebljivo ili što ga okolina ne razume ili zato što pati, zato što je neuspešan i sl. I takonađe svoju bolest. Jedan od posrednih dokaza za ovo jeste što čovek, recimo, dobije kancer i neće oboleti od neke druge paralelne, smrtnonosne bolesti. Još niko nije umro od dve ili tri bolesti (iako su kod side otvorena sva vrata za mnoge bolesti). Kancer je „sebičan“. On „voli“ sam da okonča život.

 

Mi vredno i efikasno uništavamo svoj organizam od kad ga dobijemo „u svoje ruke“, od kad neko drugi prestane da se brine o njemu. Recimo, majka koja ume da se brine o malom detetu. Znači, mi od ranih dana života počinjemo da radimo protiv sebe.

 

Zašto se trudnice, recimo, snimaju ultrazvučno često i više od 10 puta tokom trudnoće? Najviše 2 ultrazvučna pregleda su neškodljiva za organizam majke i deteta, pošto zračenje oštećuje placentu, posteljicu, koja je glavna odbrana za plod. A da ne pominjemo tek fluorisanje vode i vakcinaciju.

 

Vakcinacija je jedno od najmoćnijih i najisplativijih oružja moderne medicine. Danas se mestimično javljaju glasovi među običnim svetom da  roditelji ne žele da im se deca vakcinišu. Kad čovek kreće u afričke ili azijske zemlje, dobija gomilu vakcina, ali protiv bolesti koje može da dobije tamo. To je realno. U redu je da se vakcinišu civili i vojnici, gde postoji rizik. Ali, zašto vakcinisati učenike jedne osnovne ili srednje škole usred Beograda ili bilo kog sela u Srbiji, gde ni iz daleka ne može da se vidi neko ko je bolestan od tih bolesti.

Nije samo pitanje koliko su vakcine štetne, već su štetna i histerična objašnjenja da mora da se vakciniše svako dete. Ako majka to odbija, lekari joj kažu da nije nikakva majka i da joj treba oduzeti dete, a nju poslati u zatvor.

I tako jedna majka dođe pošto je njeno dete oko 30. Meseca primilo MMR (trostruku vakcinu). Pre toga je dete bilo napredno, a samo 2 – 3 nedelje posle vakcine, dete prosto „uvene“. Ova vakcina je protiv malih boginja, zauški i rubeole. Nije mali broj dece 2 – 2,500 kod kojih se razori biološki matriks. Što znači da prave klaster bombe treće generacije. Ta bolest se zove autizam.

 

Z. Radovanović i kolege govore da je pronađeno sredstvo „sv. Gral“ za lečenje, pre svega, kancera pluća i kubanska vakcina koju je od mene uzeo prof. Salk iz San Dijega.

 

On je prvi 1947. Godine pronašao mrtvu vakcinu protiv dečije paralize koja je bila vrlo efikasna i ni malo štetna. Ali ga je Sejbin na pokvaren način opanjkao i 1957. Godine uveo novu vakcinu, preko eugenetičara koji imaju udruženje za smanjenje stanovništva na Zemlji.

 

 Među prvima je „braći“ Srbima dao litar virusa koji su zaraženi. Drugo, Torlak je uvozio zaražene majmune iz Afrike i to zaražene i iz rezervata i zaražene iz divljine. Ti majmuni su bivali zaklani, čim bi stigli, da bi se uradila pasaža, da se umanji patogenost.

 

Rađeno je tako, iako se zna da to može da se radi i preko diploidnih plućnih ćelija abortiranog ploda. Onda se još znalo da su majmunski bubrezi zaraženi fomi virusim koji izazivaju sunđerastu encefalopatiju, a tu je i SV 40 sa ubačenim sintetskim genima koji mogu da se pripreme da period inkubacije, latencije (mirovanja) bude više ili manje od 40 godina.

 

Nažalost, danas medicinari uče da je rak dojke nepoznatog porekla. Imala je baba, majka, pa ćerka. Nije tačno! Tačno je da je baka bila vakcinisana 1957. godine i da je imala, recimo 20 godina kad je rodila ćerku, pa je baka umrla od raka dojke. Zatim je ćerka rodila ćerku, pa je majka umrla, a sada će i ćerka... Namerno pišem ovako jer je to istina. I kad unuka pita baku ili majku, šta je uzrok, ona kaže da pita lekara. Genetike ima, ali su uzrok „majmunska posla“.

 

Todoksinova naučna grupa nikad nije rekla da nikad ne treba koristiti vakcine. To mi nije padalo na pamet! Mi nismo ni za ukidanje vakcinacije. Ali, štetno je vakcinisati čitave generacije, jednu za drugom, bez ikakve potrebe, protiv bolesti sa kojima čovek neće doći u kontakt u životu.

Našem organizmu koji nešto treba da postigne mogu da pomognu Todoksinovi preparati. Zašto? Oni se sastoje od sastojaka koje inače jedemo i koje možemo da jedemo u neograničenim količinama. Nikome neće naškoditi ako se dobro najede meda ili spanaća ili salate od kupusa ili limuna. Dakle, to su bezopasni preparati koji su efikasni onoliko koliko su bezopasni.

 

Njihova delotvornost se krije u aktiviranju i jačanju „čistača“ krvi. Leukociti su najprirodniji i najsposobniji čistači koji rade na tome da uništavaju patogeni materijal – bilo da su lutajuće ćelije kancera koje gledaju gde će da se „udome“ ili nešto drugo. Sastav Todoksinovih preparata prodire u svaki kutak organizma i u svaku ćeliju organizma da bi očistili krv koja treba da uništi uljeze. Na taj bačin, Preparati deluju na podmlađivanje, regeneraciju, osveženje i čišćenje organizma.

 

Oni osposobljavaju sve bele ćelije koje mogu da budu osposobljene da proizvedu veoma potentna antitela. Ona su neophodna da bi se organizam suprotstavio opasnim izazivačima najtežih bolesti. Ukoliko su bele krvne ćelije (leukociti) smežurane, „zamorene“, nedelotvorne, one trše najkvalitetnije telesne ćelije, a proizvode bedne „bebe“ antitela. Onda se te „bebe“ bore protib strašnih antigena koji dolaze spolja ili iznutra. Sve leukocite koji ne mogu da se suprotstave infekcijama todoksin veoma brzo lizira (razlaže) da ne bi zagušili krvotok.

 

U pitanju mogu biti i antitela koja zagušuju krvotok, stvarajući komplekse koji štite „zavojevače“ antigene. Ovi kompleksi putuju krvotokom i / ili se talože na zidovima krvnih sudova. Sve to stvara zastoj u „saobraćaju“ i onemogućava delovanje zdravih leukocita u borbi protiv raznih „okupatora“.

 

Česta je situacija da lekari kažu pacijentima koji imaju 6,5 – 8,5 hiljada leukocita da im je krvna slika sjajna. To je možda nekad davno bilo istina. Međutim, danas takav pacijent ima 20 – 50% nedelotvornih ćelija i treba što pre da ih se oslobodi, čak pre nego i same infekcije. Todoksin oslobađa organizam od takvih beskorisnih ćelija. Kod osobe koja uzima Todoksinove preparate, broj leukocita vremenom padne na 5 – 5,5 hiljada i uz to dobija očišćenu krv. Nema smežuranih leukocita , ni imunih kompleksa sa nedelotvornim antitelima, gde mogu da bujaju virusi, paraziti i kancerogene ćelije u arterijskim vena, limfnim čvorovima i žlezdama.

 

Biljne supstance koje sadrži Todoxin uspostavljaju svojim delovanjem imunoreaktivnost  tkiva i to na jedan harmoničan način, koji postepeno ukida haos u organizmu. Biljni ekstrakti preparata predstavljaju supstance selektivnog dejstva, a deluju aktivno i pasivno. Aktivan uticaj se ogleda u stimulisanju imunokompetentnih ćelija, naročito NK i LAK (lymphokine-activated killers) – limfokinom aktiviranih ćelija ubica.

 

Reč je o glavnim nosiocima odbrambene funkcije organizma. NK su ćelije prirodne ubice svega onoga što predstavlja strano telo u organizmu, dok su LAK podvrsta NK ćelija. To su ćelije koje na svojim omotačima ne razvijaju receptore za ulazak virusa, pa time i ne predstavljaju dom za rast i razmnožavanje virusa. Prema istraživanjima novijeg datuma, NK i LAK ćelije su radiootporne, to jest otporne su na razne vrste zračenja usled kojih se njihova produkcija zaustavlja na prekursorskom stadijumu svog konačnog oblikovanja.

Upravo zato je i moguće da se, pomoću odredjenih biljnih sastojaka, ubrzava njihovo dozrevanje i aktivnost, kao i da im se poveća broj.

 

Pod odredjenim uslovima, LAK ćelije luče sve one materije – limfokine, citokine, interleukine, interferone i mnoge druge komunikacione materije – koje su neophodne za pravilno funkcionisanje imunokompetentnih ćelija i kompletnog imunskog sistema. LAK ćelije, na taj način, predstavljaju «komandante» odbrambene vojske. Ako bi pravi komandanti poznavali funkcionisanje, savršenstvo i sklad imunorelevantnih ćelija u odbrani organizma, nikada ne bi izgubili nijednu bitku, ni rat.

 

Jedna od osobina žive materije jeste njena sposobnost da stvara metaboličku energiju potrebnu za rast i održavanje raznovrsnih ćelijskih funkcija. Organizam stvara energiju  na nekoliko načina, ali glavni su glikoliza i mitohondrijska oksidativna fosforilizacija. Ovaj proces obuhvata kompletno sazrevanje glukoze u ugljen-dioksid i vodu, i stvara oko sedamnaest puta efektivniju energiju, nego što to čini anaerobna proizvodnja mlečne kiseline putem glikolize.

 

Zahvaljujući visokom stepenu stvaranja energije, mitohondrijska oksidativna fosforilizacija je odgovorna za snabdevanje više od 95% ukupne potrebe živih ćelija adenozin-trifosfatom (ATP). Svi živi organizmi jesu regulativni sistemi, u kojima je nivo proizvodnje energije (sinteze ATP) jednak nivou korišćenja energije. Medjutim, u brzim tranzitnim uslovima ti nivoi se menjaju.

 

U pojedinim stanjima organizma, kao što je to slučaj kod AIDS-a i kancera, energija se može tako brzo trošiti u ogromnim količinama, da i ne može da dodje do njene akumulacije, nego se energija održava na nivou adenozin-monofosfata (AMP) i adenozin-difosfata (ADP). Kod normalnih fizioloških stanja organizma, obično se održava precizna ravnoteža izmedju reakcija koje proizvode ATP i onih koje ga troše, pri čemu koncentracija ATP u ćeliji ostaje na konstantnom nivou. U stanju mirovanja, organizmu nije potreban visok nivo energije i organizam stvara samo onoliko energije koliko mu je neophodno.

 

Obim aktivnosti koju mitohondrijalna oksidativna fosforilizacija mora da obavi in vivo najbolje se ilustruje zapažanjem da nivo sinteze ATF kod čoveka varira od 0,4 grama ATF/min/kg TT pod fizičkim naporom. Takav visok promet kroz lanac sinteze ATF, i njegov širok raspon dinamike, osigurava oksidativnoj fosforilizaciji prvorazrednu ulogu u ćelijskoj homeostazi.

 

Uloga Todoxinovih varijacija u mitohondrijskom transportu jona, odnosno u regulaciji ćelijskog metabolizma energije, ukazuje na nekoliko okolnosti. Prvi i najjednostavniji parametar mitohondrijske kiseoničke fosforilizacije jeste koncentracija proteina respiratornog lanca. Smanjenje i povećanje koncentracije proteina zahteva korišćenje za sintetisanje proteina, što je uslovljeno imunološkim stanjem organizma. Efekti uzimanja Todoxina relevantni su za mitohondrijske funkcije: penetraciju unutrašnje membrane, visok kvalitet vezivanja za razne jone i njihovo neutralisanje (što predstavlja pozitivan efekat kod mnogih patoloških stanja organizma), povišen kvalitet mitohondrijskog transporta i povišen energetski potencijal ćelije.

 

Todoxin je napravljen na bazi svežih integralnih biljaka koje imaju moćnu energiju. Todoxin sadrži sveže preparirane sastojke hromoproteina, fitohemoglutinina i fitocitohroma C. Citohrom C se nalazi u mitohondrijskoj membrani. Njegova koncentracija u membrani reguliše ćelijski energetski potencijal, a osnova mu je «hem». On se iz citohroma C rekonstruiše pomoću «hladne fuzije» ili jednostavne «dopune» mitohondrijske membrane novim citohromom C, koji praktično omogućava neophodne fundamentalne fiziološke ćelijske mehanizme.

 

Ustanovljeno je da Todoxin usporava proces starenja, pa je on, dakle, biomodulator, regenerator (tkiva i organa) i revitalizator imunskog sistema. To je, inače, dokazano i u Nacionalnom institutu za kancer u Vašingtonu.

 

Preparati su  je prošlii sve tri faze ispitivanja koje se zahtevaju za lekove i / ilidijetetske suplemente, tj. Dodatke ishrane – higijensko, toksikološko i kliničko ispitivanje – i dobio je isključivo pozitivna mišljenja. Ispitivanja su izvršena na sledećim ustanovama:

-         Nacionalni institut za rak (National Cancer Institute), Betezda – Vašington, SAD

-         Karolinska institut – Odsek za imunologiju (Karolinska Institutet – Department of Immunology), Stokholm – prof. Sven Briton i prof. Mikael Jondal

-         Tehnička uslužna laboratorija (Technical Service Laboratories), Misasaga – Ontario, Kanada

-         Savezni institut za ispitivanje životnih namirnica (Bundesanstalt für Lebensmittelsuchung), Grac, Austrija

-         Medicinski fakultet Univerziteta u Londonu – Odsek za virusologiju (University College London Medical School – Department of Virology) – prof. R. S. Teder

Kraljevska slobodna bolnica – odeljenje za retroviruse (The Royal Free Hospital – Department of Retrovirology), London – prof. K. Lavdej

 

Iza preduzeća „Toreksin“ i njegove glavne delatnosti, proizvodnje preparata sa zajednički nazivom Todoxin, stoji 50 godinea predanog i posvećenog rada u početku samo njihovog tvorca  prim. dr sci. Todora Jovanovića,  a kasnije  i čitave ekipe eksperata iz različitih oblasti.

U početku je to bio mali tim entuzijasta koji je formiran pre 30 godina. Proizvodnja 2 Todoxinova preparata, koliko ih je tada bilo. Vršila se pomoću  najprimitivnijih sredstava ( od ručnog branja bilja do njihove obrade običnim kuhinjskim aparatima).

Danas, preduzeće Toreksin ima pogone koji se mogu uporediti sa najrazvijenijim farmaceutskim ustanovama. U svom sastavu ima i liofilizatorski centar, sa 7 uređaja za sušenje putem zamrzavanja, sa sobama za hlađenje i zamrzavanje, koridorima i 25 kontejnera sa kapacitetom od preko 800 litara.

Osim proizvodnih pogona, u vlasništvu Toreksina su i dve laboratorije sa najmodernijom opremom i obučenim osobljem za sproođenje analize i kvaliteta Todoxinovih proizvoda, ali i za praćenje njihove delototvornosti in vivo i in vitro. Na osnovu eksperimenata sa Todoksinovim preparatima, nastalo je više desetina naučnih radova. Neki od njih su korišćeni za magistrature i doktorate. Svim dobronamernim saradnicima koji su istinski zaljubljenici u naučni rad Toreksin nesebično daje radove na korišćenje.

Osoblje objekata u kojima se prodaju Todoxinovi preparati  je prošlo obuku u vezi sa Todoxinovim pristupom i specifičnim uputstvima za primenu Todoxinovih preparata.

Lekarska služba, na čelu sa prim. dr sci. Todorom Jovanovićem, vrši besplatne konsultacije i izdaje pismena i usmena uputstva.

Sve informacije o preparatima i tekstove prim dr sci. Todora Jovanovića  možete naći na sajtu www.todoxin.com

e-mail: kontakt@todoxin.com

Adresa prodajnog objekta: Kneza Danila 8, lokal br. 6

tel/fax: 33 41 622

tel: 33 41 644; 065 32 32 195